Прича о истрошеном кондому 

Има један истрошени кондом који већ месецима лежи испред улазне капије Пионирског града. Када сам се јуче враћао са посла поменуо сам га колегама као занимљив повод за причу. Али, како описати судбину једног кондома који, залепљен за асфалт, месецима пркоси и ветру и снегу и киши и сунцу?

Колега је предложио лапидаран приступ: „Од када је пао, није се дигао“, док ме је колегиница упозорила да је више не спомињем у својим причама, поготово када су кондоми у питању. Али, без обзира што је колега поентирао већ у првој реченици, ја сам се и даље мучио шта о њему рећи.

Јер, тај истрошени кондом, свих ових месеци мојих долазака на посао, некако је постао засебан ентит и стекао одређену индивидуалност у мојим очима. Свако јутро ме нервира када га угледам, али у исто време ме фасцинира својом непомичношћу. Својим ставом. Својим пркошењем годишњим добима, аутомобилским гумама и згађеним погледима пролазника. Можда се тај однос да описати помоћу ајкула: људи их се плаше, али их и фасцинирају. Са ајкулом не можеш комуницирати и самим тим је не можеш ни разумети. Она плива, једе и размножава се. Не објашњава себе ни своје поступке.

Слично је и са мојим истрошеним кондомом. Он само лежи и иритира ме. Мало похабан у првом налету, задржао је своју физиономију упркос времену и пролазницима. Зна да га ниједна рука неће померити. Неће га чак ћушнути ни крајем патике. Исувише је одвратан и због тога – леп. Одбаченошћу је стекао слободу.

Размишљао сам и о његовој судбини. Како је уопште доспео овде? Свакако га је неко бацио кроз прозор кола. Кола су, по свој прилици, била паркирана. Имам неку благу визију сировог мушкарца и недефинисане жене. Пре млађи него старији пар и пре авантура него прељуба. Свакако ноћ. Када би кондом хтео да прича сазнали би свакакве појединости. Али, са друге стране, када би кондоми причали одавно би их појео мрак. Не би се шепурили свакога јутра нити гледали небо прошарано звездама.

Истрошени кондом, тако, лежи на асфалту као на лигештулу неке плаже. Ослушкује шуму склопљених очију, протеже се и скупља у задовољству свог трајања. И, иако му се крема са заштитним фактором одавно осушила, не брине за опекотине.

Јер он је неуништив.