Проклета јутра

Проклета јутра, када устајеш пре сванућа. Када је остављаш сањиву због пута на који ти се не иде. Када ти на улици зима скупи длачице у носу у којем још осећаш мирис чаја и укус њене љубави. Када те повређује све што није ваш стан: звук точкова, врата на пекари, гласови људи у пролазу, корак којим газе топлину коју носиш.

Када ни не желиш изаћи из стана, оставити постељину, даљински управљач, своју шољу за кафу, скинути пиџаму…

Јутра после свађе. Када ништа није у реду. Јутра када пада киша. Када те ветар заноси и савија као трску.

Проклета јутра када мораш наставити даље након што те је оставила особа коју волиш. Нашла је другог. И када сазнаш да те је варала. И колико дуго. Јутра која си чекао да дођу, јер ниси могао заспати. Али и сада када су дошла, не желиш бити будан.

Проклета јутра.

Када се спремаш за одлазак у болницу. Пакујеш своје ствари полако, слажеш их једне преко других, више у ћутању него у тишини. И не знаш да ли ћеш се вратити, да ли твоји прсти последњи пут додирују пукотине на ормару, фотографију на полици.

Јутра, када се испразне садржаји света или се тело стегне у стомак или…

Постоје проклета јутра.

Када се будиш после смрти ћерке. Када знаш да ти је срце ишчупано. И ти га видиш. Бог га држи на удици. Одмах изнад твоје главе. Док седиш на кревету, док причаш са пријатељима у кафићу, док плачеш…

Гледаш га, али не желиш загристи. Јер не умеш вратити своје срце на место где га је твоје дете поставило.