Промени канал

Већ пар дана размишљам о једној реченици, покушавајући да пронађем одговор на њу. Реченица је, наизглед, обична:

– Па ти промени канал.

Никаква филозофија, никаква наука, ништа што бих осећао у стомаку као потребу да је одгонетнем. Али…

Контекст је следећи: у среду сам прокоментарисао фотографију једне моје пријатељице. Фотографија је нека врста породичног портрета: мама, баба, тетка и сестричина. Сестричина је још беба и у бакином је наручју. Види се трава, ишарана белим радама, а у позадини су сеоске куће и небо пред кишу. Дакле, једна сасвим пристојна фотографија којој је циљ да ухвати тренутак и актере у њему.

И шта је спорно у том призору? Ама баш ништа.

Међутим, моја пријатељица је друштвено ангажовано биће и то на страни коју не подносим. Она је “боркиња” за родну равноправност у језику, блиска је феминизму и потпуно би демонтирала “зло” патријархално друштво, учесница је геј парада, радионица које се баве женском обесправљеношћу, НВО која помаже Ромима и указује на њихов лош положај у друштву, склона је пре паганизму него хришћанству, не дај Боже Цркви и мантијашима, партизанима, наравно, и тако даље.

Око многих или неких ствари које заступа, пошто нисам сачинио списак, ми се, парадоксално или не, слажемо. Али она је, по мом мишљењу, склона претеривањима, искључивости, запенушаности некадашњих политичких комесара, формулацијама које су ми одбојне.

И пошто су ми ти учестали портрети жена, жена и жена са све коментарима који иду уз то досадили, написао сам да претерује и да би тај женски принцип био бесмислен без мушког и обратно. У суштини, реаговао сам не толико на саму фотографију колико на оно што покушавала да илуструје у својим објавама.

Наравно, као што то обично бива, одмах се нашао неко ко ће је бранити од мене и подржати оно што заступа. Одговор је био врло коректан: “Па ти промени канал”, и одмах је наишао на одобравање других.

Ја сам, иначе, тешка свађалица за ствари у које верујем и мој први импулс је да потпуно унередим противника. Ако ми је стало, наравно. Али овде сам одлучио да оћутим. А ја не волим да оћутим. Ако ми је стало. А често ми је стало када су у питању људи који се боре или подржавају неке од ставове које заступа и моја другарица.

Ипак, решио сам да будем фин. А онда сам решио и да размислим о тој реченици.

– Па ти промени канал.

Наиме и ја наилазим на неразумевање људи који размишљају попут мене: зашто то уопште читаш, како можеш са таквима да се дружиш, расправљаш, причаш…?

Заиста, зашто не променим канал?

Ово је мој одговор:

Исувише је лепо, лако и угодно окружити се истомишљеницима. Уживати у њиховим аплаузима, веровати им колико си паметнији, бољи и изнад оних који не деле твој поглед на свет, а некада чак ни вредности тог света. И исувише постајеш идиот у таквом окружењу. Исувише плитак и самодовољан. Не оштриш своју мисао и језик, не преиспитујеш себе да ли грешиш, у свему или негде? Исувише си у опасности да постанеш лош, да те други воде, да искључиш мозак и окамениш се. Исувише је исувишег.

Јер, мало – мало, па се неко појави ко мисли да је Бог. А, ја, ипак, о себи не мислим тако.

Можда, зато, што нисам променио канал.