Радно време

Немам паметнијег посла па се занимам људима. Чак и онима чија имена не знам, али их срећем уз поздрав и коју куртоазну реч.

„Лепо је време данас, само да не буде магле…“

Јутрос ми је скренуо пажњу чувар на рампи. Јуче ме је и дочекао и испратио са посла, а сада га опет срећем.

„Како сте?“

„Добро.“

„Ви, изгледа, немате радно време.“

„Дванаест сати смена. Петоро их је отишло.“

Нисам сигуран да ли је дванаест сати „нормална“ смена, па су због тога његове колеге дале отказ или је, док се не приме нови, принуђен толико да ради. У сваком случају, слеже раменима говорећи ми и без речи да је тако како је и да ако хоћеш да радиш – радићеш под тим условима, а ако нећеш…

Затим наставља да ми говори кад му је смена сутра, а кад прекосутра. Очекујем да ће ми у том набрајању рећи и када му је слободан дан, пошто је уобичајено да, ако радиш две такве смене, трећи дан одмараш, међутим, не саопштава ми тај податак. Не постоји такав распоред у његовој фирми. Само када радиш, а колико, зна се: дванаест сати.

Пронашао сам податак да је 14. јуна 1922. године у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца објављен Закон о заштити радника према којем је прописан осмочасовни радни дан за сва индустријска предузећа са више од петнаест запослених. Радно време се могло и продужити, али само нарочитим одобрењем Инспекције рада.

Роберт Овен је 1817. осмислио слоган : “Осам сати рада, осам сати рекреације, осам сати одмора”,  али у готово свим државама то је за раднике остао само сан и више од једног века. Французи су се изборили за дванаесточасовно радно време 1848. године, а за осам сати су морали да чекају до 1936.

Мада, нити су сањали, нити су чекали. Борили су се.

Али, тешка је борба у сиромаштву.

Њих петоро је отишло, он је прихватио да ради.

Прилично сам сигуран да би прихватио и да су му рекли да мора остајати дуже. И то без накнаде за прековремени рад, само да задржи посао као што је, вероватно, и случај. Човек је у годинама. Лакше је отићи ономе ко има мање да изгуби.

Револуција је искључива. Не гледа на појединца. Таква и мора бити да би успела.

Не знам да ли може без револуције, али знам да не може без солидарности и борбе.

У супротном, видимо се у дванаесточасовном радном времену. Или дужем.

Јер без људскости се може.