Разлике

Шта сам занимљиво видео на путу до Каменице: привезаног магарца на чија леђа је слетела врана; на улазној капији, уместо лава, постављен индијски слон; неограђену плочу за терасу на првом спрату са увученим, зазиданим, излазом на њу, пошто се власник, очигледно, предомислио; путоказ за цркву у селу Црвена Јабука на којем уредно пише и Church; метални, бели, фијакерски точак, окачен на зид наранџасто офарбане куће, што је, претпостављам, универзални знак Рома; таблу са натписом села Пироман, испод које сам пожелео да се фотогафишем док палим ватру, али сам одустао због кише; затворену и неугледну кафану симболичне судбине и назива “Велика Србија”; један усамљени гроб на падини, тик изнад пута, на уређеном, једва украденом простору од шуме, испред којег је метална клупа за мајку или супругу.

Учинило ми се и да сам видео Милована Данојлића како вози неко друштво у Лади Ниви, али то сам, вероватно, умислио, а приметио сам и да пешаци до Мионице иду леђима окренути надолазећим колима, док од Мионице иду како треба.

На Дивчибарама је магла и снег.

Пронашао сам и савршену кућу на брду, окружену шумом, са комшијама на бар три километра раздаљине. Супруга, која ми стално пребацује да замишљам живот на селу као да сам Лав Толстој, где би кметови радили, а ја причао о књижевности, филозофији и уметности, сложила се да ја живим ту, докле год она има стан у граду.

Ништа нисам одговорио. А и шта би?

Само сам закључио да: тамо где мушкарци виде лепоту, жене виде посао.