Реч – две о Србији

На радио „Лагуни“ рекламирају нови роман Светислава Басаре као још један његов обрачун са српском митоманијом, српским шовинизмом под маском југоносталгије итд.

Ја нисам прочитао ниједну Басарину књигу, па самим тим немам права да говорим о његовом књижевном стваралаштву, али јесам пропратио његове разноразне јавне наступе и сукобљавања, по неки текст у новинама, интервју са некадашњим председником Србије…

На основу свега тога сам извео одређени закључак о њему самом, а тај закључак ме ни на који начин не наводи да његово мишљење ценим, још мање буди жељу да његов скорашњи опус прочитам, јер ми изгледа прилично очигледно да су последњи Басарини романи само у књижевност огрнута форма онога што иначе говори и пише по новинама.

Господин Басара и сви њему слични код мене буде одбојност зато што имам утисак да својим деловањем и делом не критикују, већ пљују, не граде, већ разграђују. У њиховој основи није љубав према свом народу или отаџбини (намерно ћу искористити реч од које знам да се такви јеже) и није им циљ да се стање поправи. Они себе доживљавају као хирурге који стоје изнад тешког болесника или смрдљивог леша, подижу свој носић са гађењем, али су, ето, дужни да изврше вивисекцију и објасне зашто је субјекат мртав или, далеко било ако није, зашто би требало да буде или ће засигурно бити, јер заслужује смрт.

Дакле, није проблем у критици и току, него у изворишту.

Јован Стерија Поповић је написао генијално дело под називом „Родољупци“ у којем је извргао вечном руглу лажни патриотизам који је и данас на сваком кораку. Међутим, и у томе је главна цака, Стерија није извргао руглу патриотизам, а био је и покретач оснивања Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја, институција од непроцењивог државног и народног значаја.

Да ли су било шта слично урадили Басарини истомишљеници?

Бранислав Нушић је оличење исмевања готово свих негативних особина код Срба. Али, Бранислав Нушић је умео да разликује државу од власти и жито од кукоља и није све трпао у исти кош као данашњи полуинтелектуалци. Бранислав Нушић није склонио сина из војске, а могао је, као што ни његов син није дозволио да буде „ослобођен“ униформе, па је тако, као и многи други синови пронашао своју смрт у Првом светском рату. Звао се Бан-Страхиња.

У томе је разлика између критике и пљувања. Између имања и немања љубави.

Против какве се српске митоманије боре данашњи родољупци?

Српски мит је изграђен на Косову и Марку Краљевићу и он није нити треба да буде историјска истина. Мит је сублимација духовних вредности, оно што се може назвати звездом водиљом. А у сржи српског мита је мисао да је боље своју изгубити главу, него своју огрешити душу. У сржи српског мита је подвиг и жртва Милоша Обилића и јунаштво Бановић Страхиње који не да није подигао руку на своју жену, већ ју је и одбранио од њене породице.

То је оно што је узето за узор.

То је српски мит.

Данас особе сумњивих намера и ограниченог интелектуалног капацитета живе у амбицији исправљања неке суштинске грешке српског народа, али да ли народ који је поставио себи таква морална начела заиста има грешку?

Дакле, још једном, није проблем у критици, јер овде има толико тога да се критикује и исправља да би било најбоље да својим примером непрестано показујемо како би требало да буде.

Проблем је у пљувању и мешању појмова. Проблем је што смо скоро сви заражени реченицама да смо најгори народ, да тога има само у Србији, да…

Није крива Србија за оно што су криви неки од нас или ми сами, нити Србија почиње од нас, нити је свако од нас Србија, нити је Србија само данас и за нашег времена, па да је непрестано клеветамо и унижавамо због садашњих политичара и онога што раде, чекања на шалтеру, рупе на путу, комшије који баца ђубре кроз прозор…

Уколико не умемо да се изборимо са кукољем, онда ће, као и свуда, кукољ превладати.

Србија је једна велика идеја, једна огромна мисао.

Не због тога што у њој живе Срби и због Срба, већ зато што је за многе била нада, нешто што је изнад личног, нешто због чега се умирало, борило и молило, нешто због чега су људи прогањани и убијани, због чега су им главе узиђиване у куле, нешто о чему је певано и о чему се сањало, вековима.

Ми смо дужни да од те земље направимо да буде бар упола добра колико су желели они којима је то ускраћено.

Није спорна одлука да свако живи свој живот тамо где хоће и на начин који хоће у потрази за сопственом срећом.

Спорно је непоштовање према онима који су жртвовали своје животе за ову земљу, а управо се то чини када се Србија не мери кроз своје трајање и када се прећуткује или не познаје оно најбоље што је изнедрила и дала.

И, зато, свако има права да не поштује себе, али нико нема права да пљује и пљуцка по Србији.

Србија је нешто што смо наследили и ако неко не зна цену тог наследства, онда нека научи.

Добра мајка не говори шта је, када и колико учинила за своју децу.

Добра деца то већ знају.