Ровови

Све више себе хватам како не желим да полемишем ни са ким. Исувише је мало људи отворених за промену мишљења и става, без обзира на чињенице и шта им ви рекли. А то је, за мене, некако и сврха укрштања мисли (треба и мислити за мисли). Поготово када желиш да испиташ своје, да ли си у праву и ко је ближе истини.

Све више се срећем са рововима из којих ни нежност не може извући. Сви би да бране своје, какво год оно било, јер када је то моје онда сам то и ја, криво или не. И треба га одбранити. Надговорити другог, макар и празно. А у смутним временима бранити и на горе начине.

Дакле, некако хватам себе да је бесмислено трудити се да убедиш човека. Нарочито оног који не трага. Сви знају све у својој глави.

И пре него што помислим да је мудрије повући се у потпуну тишину и ћутање, хватам себе да је боље изаћи у овај сунчан и прохладан дан. Боље је шетати.

Јер и Бог, далеко од мене свако поређење, није променио људску природу, већ је на свом примеру показао.

Па ко жели да види, видео је. А други ионако знају боље.