Родитељство, објашњено у периоду од дванаест сати

Око двадесет до један после поноћи буди те драматичан женин глас са поруком да дете повраћа.

Палиш светло, трчиш до кревеца и гледаш како дете избацује по чаршаву све што је тога дана јело. Потпуно несвестан својих поступака почињеш да лупкаш дете по леђима, мислећи да ћеш тиме да му олакшаш, али одмах прекинеш када ти супруга викне да то не радиш и сам схватајући да грешиш.

Након што је престало повраћање жена ти каже да узмеш дете и однесеш га до купатила како би га опрао.

Док га носиш оно поново почиње да повраћа, мало по теби, мало по паркету, али највише у умиваоник, јер си, ипак, стигао на време.

Дете плаче при повраћању, јер не разуме шта му се дешава, док делови несварене хране настављају испадати.

Затим следи затишје.

Дете је на каучу у мамином наручју и покушава да се смири.

Ти узимаш на себе да очистиш купатило и да опереш чаршав са кревеца. Све толико смрди да и теби креће нагон за повраћањем, па излазиш, накратко, како би се прибрао. Онда се враћаш у купатило и настављаш са послом.

Делови хране које си опрао са чаршава су запушили одвод у туш кабини. Скидаш поклопац и покушаваш да извадиш храну користећи тоалет папир. Не успеваш. Онда одлазиш до кухиње, проналазиш неку пластичну кашичицу како би боље захватио оно што је исповраћано и враћаш се у купатило.

Сада иде боље, али у једном тренутку жустрије спустиш руку, па те садржај из одвода запљусне по лицу и раменима.

Почињеш гласно да псујеш.

Чујеш жену како те дозива, јер је дете поново почело да повраћа, али овога пута је све завршило на паркету.

Жена ти пребацује што ниси раније донео ношу, када ти је ношу већ поменула, да дете у њу повраћа, а пошто те је од самог почетка шетала по стану као санску козу и пошто си већ нервозан због свега и пошто те је малочас запљуснула повраћка из одвода и пошто видиш шта ћеш све морати изнова да чистиш, губиш присебност и крећеш да се дереш.

Затегнеш ситуацију са женом.

Она одлази да истушира дете, а ти доносиш убрусе и клечећи сакупљаш оно што је исповраћано по дневној соби.

Затим ти преузимаш дете, а жена чисти са џогером како би мало дезинфиковала стан.

Дете ти тражи воду. Дајеш му, а супруга говори да не дајеш много, јер ће и то да исповраћа.

Не дајеш много.

И то исповраћа.

Опет тражи воду.

Покушаваш да му објасниш да не сме да пије, али објасни жедном детету које тек пуни две године да мора да се стрпи.

Попушташ.

Дајеш мање воде него раније.

Исповраћа, први пут у женине, други пут у твоје руке.

Не знате шта да радите, да ли да се спакујете и одете до болнице, како би детету дали инфузију, да не би дехидрирало или да сачекате још мало.

Зовеш „Хало бебу“. Дежурна сестра те саветује како да се понашаш и шта детету да даш.

Око три ујутру сви седате у кола да би купили у апотеци оно што је потребно, јер супруга страхује да сама остане са бебом.

Дете повраћа свој шлајм у колима.

Онда заспи.

Након што сте набавили лекове, бесциљно се возите по граду како би дете што дуже спавало, али се оно, ипак, буди, па се враћате кући.

Трудите се да га поново успавате у кревету.

Успевате, али се убрзо придиже и тражи чашу воде.

Објашњавате да мора узети само једну кашичицу, као што пише на упутству за лек који сте растворили у води и да ћете му поново дати још једну кашичицу, после пет минута и све тако док не утоли жеђ.

Креће хистерија.

Знаш да су у овом тренутку разбуђене све комшије са којима се граничиш.

И други пут попушташ и пружаш чашу. Рачунаш да је, овога пута, бар прошло пола сата од последњег повраћања. Без обзира на то, доносиш посуду, јер си убеђен да ће све наново да крене.

Ништа од повраћања.

Почео је пролив.

Супруга зове приватно здравствено осигурање у четири ујутру. Више не зна шта да ради, пошто је већину ствари, ионако, она урадила.

Дају нам упут.

Док се облачимо и припремамо, дете је заспало на каучу. Изнова зовемо осигурање да питамо да ли да га будимо или можемо доћи касније, у случају нужде.

Одговарају нам да можемо доћи и касније.

Ја остајем да дежурам крај детета, како би се супруга бар мало одморила.

Гледам дете да ли дише и мало више обраћам пажњу када крене да се мешкољи и испушта звуке, како бих одмах одреаговао уколико почне повраћати у сну.

После неког времена, након што је дубље утонула у сан, пребацујем ћерку код супруге.

И ја заспим са њима.

У неко доба чујем како супруга устаје. Чујем и како разговара са ћерком, али непрестано улазим и излазим из сна.

Будим се око осам сати и жена ми говори да је ћерка више пута имала пролив, али да не повраћа.

Нестају нам памперсице од учесталог мењања. Супруга излази и купује ново паковање.

Вода, плазма, цртаћи, спавање… Супруга јој чита сликовницу „Петар Пан“: Вендин тата, Мајкл и Џон, имају куцу Нану, Звончица, Петар Пан, капетан Кука…

И даље нема повраћања. Пролив, а сада и повишена температура.

Ћерки се гуза толико ојела да плаче када је бришемо или перемо. Плаче када само поменемо да јој ставимо крему. Плаче и када треба да седне на ношу.

Међутим, чим осети да јој је мало боље певуши. Игра се. Мази са мамом.

У једном тренутку тражи да је подигнем и носим. Пружа ми руке:

„Уз’и, тата!“

Показује ми прстом да је однесем у кухињу:

„Тамо, тамо!“

Затим се на пола пута окрене ка мајци и каже јој, грлећи ме око врата:

„То је мој тата.“

И ти останеш без речи.

Шокиран колико оним што је изговорила толико и начином на који је то рекла.

Погледаш супругу у неверици и заборавиш и на умор и на бригу и на све што је било до тада.

Јер ти си тата.

Не било чији, већ њен тата.

А то је толико велика ствар, да је све друго потпуно неважно, пролазно и безначајно.