Roditeljstvo, objašnjeno u periodu od dvanaest sati

Oko dvadeset do jedan posle ponoći budi te dramatičan ženin glas sa porukom da dete povraća.

Pališ svetlo, trčiš do kreveca i gledaš kako dete izbacuje po čaršavu sve što je toga dana jelo. Potpuno nesvestan svojih postupaka počinješ da lupkaš dete po leđima, misleći da ćeš time da mu olakšaš, ali odmah prekineš kada ti supruga vikne da to ne radiš i sam shvatajući da grešiš.

Nakon što je prestalo povraćanje žena ti kaže da uzmeš dete i odneseš ga do kupatila kako bi ga oprao.

Dok ga nosiš ono ponovo počinje da povraća, malo po tebi, malo po parketu, ali najviše u umivaonik, jer si, ipak, stigao na vreme.

Dete plače pri povraćanju, jer ne razume šta mu se dešava, dok delovi nesvarene hrane nastavljaju ispadati.

Zatim sledi zatišje.

Dete je na kauču u maminom naručju i pokušava da se smiri.

Ti uzimaš na sebe da očistiš kupatilo i da opereš čaršav sa kreveca. Sve toliko smrdi da i tebi kreće nagon za povraćanjem, pa izlaziš, nakratko, kako bi se pribrao. Onda se vraćaš u kupatilo i nastavljaš sa poslom.

Delovi hrane koje si oprao sa čaršava su zapušili odvod u tuš kabini. Skidaš poklopac i pokušavaš da izvadiš hranu koristeći toalet papir. Ne uspevaš. Onda odlaziš do kuhinje, pronalaziš neku plastičnu kašičicu kako bi bolje zahvatio ono što je ispovraćano i vraćaš se u kupatilo.

Sada ide bolje, ali u jednom trenutku žustrije spustiš ruku, pa te sadržaj iz odvoda zapljusne po licu i ramenima.

Počinješ glasno da psuješ.

Čuješ ženu kako te doziva, jer je dete ponovo počelo da povraća, ali ovoga puta je sve završilo na parketu.

Žena ti prebacuje što nisi ranije doneo nošu, kada ti je nošu već pomenula, da dete u nju povraća, a pošto te je od samog početka šetala po stanu kao sansku kozu i pošto si već nervozan zbog svega i pošto te je maločas zapljusnula povraćka iz odvoda i pošto vidiš šta ćeš sve morati iznova da čistiš, gubiš prisebnost i krećeš da se dereš.

Zategneš situaciju sa ženom.

Ona odlazi da istušira dete, a ti donosiš ubruse i klečeći sakupljaš ono što je ispovraćano po dnevnoj sobi.

Zatim ti preuzimaš dete, a žena čisti sa džogerom kako bi malo dezinfikovala stan.

Dete ti traži vodu. Daješ mu, a supruga govori da ne daješ mnogo, jer će i to da ispovraća.

Ne daješ mnogo.

I to ispovraća.

Opet traži vodu.

Pokušavaš da mu objasniš da ne sme da pije, ali objasni žednom detetu koje tek puni dve godine da mora da se strpi.

Popuštaš.

Daješ manje vode nego ranije.

Ispovraća, prvi put u ženine, drugi put u tvoje ruke.

Ne znate šta da radite, da li da se spakujete i odete do bolnice, kako bi detetu dali infuziju, da ne bi dehidriralo ili da sačekate još malo.

Zoveš „Halo bebu“. Dežurna sestra te savetuje kako da se ponašaš i šta detetu da daš.

Oko tri ujutru svi sedate u kola da bi kupili u apoteci ono što je potrebno, jer supruga strahuje da sama ostane sa bebom.

Dete povraća svoj šlajm u kolima.

Onda zaspi.

Nakon što ste nabavili lekove, besciljno se vozite po gradu kako bi dete što duže spavalo, ali se ono, ipak, budi, pa se vraćate kući.

Trudite se da ga ponovo uspavate u krevetu.

Uspevate, ali se ubrzo pridiže i traži čašu vode.

Objašnjavate da mora uzeti samo jednu kašičicu, kao što piše na uputstvu za lek koji ste rastvorili u vodi i da ćete mu ponovo dati još jednu kašičicu, posle pet minuta i sve tako dok ne utoli žeđ.

Kreće histerija.

Znaš da su u ovom trenutku razbuđene sve komšije sa kojima se graničiš.

I drugi put popuštaš i pružaš čašu. Računaš da je, ovoga puta, bar prošlo pola sata od poslednjeg povraćanja. Bez obzira na to, donosiš posudu, jer si ubeđen da će sve nanovo da krene.

Ništa od povraćanja.

Počeo je proliv.

Supruga zove privatno zdravstveno osiguranje u četiri ujutru. Više ne zna šta da radi, pošto je većinu stvari, ionako, ona uradila.

Daju nam uput.

Dok se oblačimo i pripremamo, dete je zaspalo na kauču. Iznova zovemo osiguranje da pitamo da li da ga budimo ili možemo doći kasnije, u slučaju nužde.

Odgovaraju nam da možemo doći i kasnije.

Ja ostajem da dežuram kraj deteta, kako bi se supruga bar malo odmorila.

Gledam dete da li diše i malo više obraćam pažnju kada krene da se meškolji i ispušta zvuke, kako bih odmah odreagovao ukoliko počne povraćati u snu.

Posle nekog vremena, nakon što je dublje utonula u san, prebacujem ćerku kod supruge.

I ja zaspim sa njima.

U neko doba čujem kako supruga ustaje. Čujem i kako razgovara sa ćerkom, ali neprestano ulazim i izlazim iz sna.

Budim se oko osam sati i žena mi govori da je ćerka više puta imala proliv, ali da ne povraća.

Nestaju nam pampersice od učestalog menjanja. Supruga izlazi i kupuje novo pakovanje.

Voda, plazma, crtaći, spavanje… Supruga joj čita slikovnicu „Petar Pan“: Vendin tata, Majkl i Džon, imaju kucu Nanu, Zvončica, Petar Pan, kapetan Kuka…

I dalje nema povraćanja. Proliv, a sada i povišena temperatura.

Ćerki se guza toliko ojela da plače kada je brišemo ili peremo. Plače kada samo pomenemo da joj stavimo kremu. Plače i kada treba da sedne na nošu.

Međutim, čim oseti da joj je malo bolje pevuši. Igra se. Mazi sa mamom.

U jednom trenutku traži da je podignem i nosim. Pruža mi ruke:

„Uz’i, tata!“

Pokazuje mi prstom da je odnesem u kuhinju:

„Tamo, tamo!“

Zatim se na pola puta okrene ka majci i kaže joj, grleći me oko vrata:

„To je moj tata.“

I ti ostaneš bez reči.

Šokiran koliko onim što je izgovorila toliko i načinom na koji je to rekla.

Pogledaš suprugu u neverici i zaboraviš i na umor i na brigu i na sve što je bilo do tada.

Jer ti si tata.

Ne bilo čiji, već njen tata.

A to je toliko velika stvar, da je sve drugo potpuno nevažno, prolazno i beznačajno.