Родитељство

Чувена три питања или теме у првој години родитељског службовања су: да ли је јела, да ли је спавала и да ли је какила?

Наравно, мења се само род и упитна заменица: колико, како, када…?

Пре него што сте постали родитељи од таквих разговора вам се дизала коса на глави, али сада када сте сами родитељи све то изгледа, некако, прихватљиво и нормално.

“Већ трећи пут је какила од јутрос. Нешто зелено. Видео сам и два комадића несварене шаргарепе.”

Потпуно спонтано и неприметно прелазите из фазе када сте се радовали одласку на концерте у фазу радовања када вам дете нормално каки.

Нико вас никада није учио да ћете се једнога дана обрадовати нечијим фекалијама, али и то је живот.

“Шта ли ми још нису казали?”, забринуто одзвања у глави.

Срећом, до таквих прелаза долази постепено. Као што не примећујете да старите, већ вас, напросто, изненади нека промена коју раније нисте уочили, тако ни не приметите када заиста постанете родитељ.

Или било шта друго.

Само, у једном тренутку, напрасно схватите да то јесте.

Мушкарци, на пример, дефинитивно схвате да се нешто у њима променило када се тешко огреше о своја тинејџерска тврђења да то никада не би рекли, изговарајући:

“Извини, не могу вечерас. Уморан сам.”

Да ли је то зрелост, да ли сам ушао у тај проклети круг одраслих испуњен бригом, неизвесношћу, умором и стресом, да ли су ми се приоритети неповратно променили, да ли сам постао оно што никада нисам хтео…?

Шта је ово, дођавола?!

Други пут се већ не оптерећујете питањима, само заспите као Индијана Џонс у првом делу.

Код родитеља постоји и та сензитивна лексика, препуна еуфемизама и деминутива, којом не само да штите своју децу од одређених речи, као што их штите од углова столова, већ је и у складу, по општем мишљењу свих родитеља света, са безазленошћу, крхкошћу и нежношћу њихове деце или, бар, у складу са осећањима која деца буде код родитеља.

Због тога се не каже: фекалије или, далеко било, говно, већ се каже кака, а за називе полних органа не треба ни трошити речи. Све је то већ давно припремљено, кодификовано и унето у никад записани речник обраћања детету. Чак ни сами не знате одакле вам сви ти изрази које сте одједном почели да употребљавате, али ту су, у вама.

Природа, гени…

Тако почиње.

Касније у родитељској служби многе, као мотиком, удари сазнање:

“Постала сам иста као моја мајка.”

Али, док вас удари то сазнање, већ годинама уназад су сигурно сви то приметили, можда вам и рекли, мада сте одбијали да поверујете.

Међутим, свака промена или сазнање о себи потпуно је небитно наспрам љубави коју осећате према свом детету или било коме или било чему што волите безусловно и више од себе.

И, заправо, само се такво осећање и може назвати љубав, осећање истинске среће због нечијег осмеха или главе на рамену, осећање, ипак, некаквог смисла, личног и општег у овој, исувише често, “долини суза”, осећај мира и оног, тако ретког осећаја да је у вама, најзад, све на своме месту.

Оно што радите због такве љубави је, заиста, прилично незнатно наспрам онога што вам је подарила.

А подарила вам је много више од два комадића несварене шаргарепе.