Салата

Као и многи други мужеви и ја само половично слушам своју жену, па се онда деси да ми она ујутру покаже на покривену ватросталну посуду, а ја чујем да је унутра поврће које ми је спремила за ручак и да, уколико желим још нешто поред тога, могу испржити лигње.

Након што је одмакао дан и приближило се време ручку, узео сам ону посуду, видео да је у њој на колутове исецкана шаргарепа, млади лук и кромпирићи преливени уљем и сусамом и закључио да ми је супруга за ручак спремила салату.

Пошто ми то није изгледало довољно, одлучим и да отворим кесу са залеђеним лигњама које се, пише, прже, односно, пеку два-три минута, а после њих ставих и ону ватросталну посуду у рерну.

Наравно, схватам ја да је у питању салата и да се салата не подгрева, али рекох хајде да се бар мало загреје како бих избегао ону топло-хладну комбинацију.

После минут-два извадим посуду, пребацим у њу и лигње и одем да, као и већина мушкараца, једем у дневној соби.

Први залогај – пола колутића лигње и пола младог кромпирића.

Лигња ме обрадује својим познатим укусом, а кромпирић ми, некако, сочно закрцка под зубима, рекао бих никада раније га таквог нисам јео.

„Како ли је само успела да јој салата буде овако свежа?”, запитах се изненађен.

Након што сам прогутао тај први залогај, захватим и мало шаргарепе, младог лука, али и даље ми чудно како је онај кромпирић онакав: нит’ је куван, нит’ је печен, а знам да их нисмо киселили нити се то ради, додуше нема баш ни укус туршије, али је опет задржао своју природну текстуру.

„Хм, да ли је ово стварно салата“, почнем да сумњам, „или ми је жена, можда, рекла да је све припремила за ручак, а да ја то треба само да ставим у рерну и испечем?“

Међутим, пошто сам ја више човек вере него сумње, убацим у уста и ону другу половину младог кромпирића.

Кренем да га једем, крцкам и жваћем, али га, ипак, за сваки случај, испљунем.

„Рекао бих да је сиров“, закључим, али пошто ја не верујем себи, већ ми је потребна потврда са стране, позовем жену на мобилни телефон.

Наравно, пре тога осмислим шта би било најбоље да је питам, да не испаднем баш потпуно глуп и, након што се јавила, заиграм на карту моје већ познате расејаности и заборавности како ништа не би посумњала.

„Је ли, шта си ми оно рекла јутрос за поврће?“
„Да га ставиш у рерну.“
„И, колико дуго да га печем?“, настављам са игром како бих је што дуже оставио у илузији да се паметно удала.
„Неких пола сата.“
„Хвала, љубави, видимо се ускоро.“

Завршавам са дозом романтике како ми не би изнова пребацила да је никада не слушам или да је слушам само кад мени одговара или да чујем једино оно што ја хоћу или…

Мислим, да ми не би изнова пребацила у случају да сазна шта сам данас урадио.

Мада, стварно не видим како би до тога дошло.