Сандучићи за пошту

Словенци су толико нормални или, бар, васпитани или, бар, натерани да поштују прописе да ми се, просто, не одлази из Љубљане, јер никако не могу да разумем да: ако сам ја нормалан и дружим се са нормалним људима и, готово без изузетка, познајем и причам са нормалним особама у Србији, како то да нам је земља толико, бре, ненормална?

Због чега ово пишем?

У згради у којој изнајмљујемо стан, стоје у ходнику још прилично очувани метални сандучићи за пошту из доба социјализма.

Пре неки дан, вратим се са посла и застанем да проверим да ли ми је, најзад, стигла Пика картица како бих куповао са попустом у Меркатору, кад видим да је неко закитио сандучиће са рекламним флајерима, али да није ставио и у мој.

Зачуди ме то, па погледам мало боље сандуче, кад на њему налепница на којој је сликом приказано да је забрањено убацивање рекламног материјала.

Погледам још боље, кад на већини сандучића стоји иста налепница и свуда тамо где је има није убачен ниједан флајер.

Стојим тако, гледам у оне сандучиће…

И гледам…

Као што се гледа у судбину коју још нико променио није.

И као што се ћути пред одговорима након којих виша нема питања.