Сањано 6. априла 2006, изјутра

Кум и ја поправљамо кола. Чепркамо по мотору опуштени и топли од Сунца.

Поред нас, у паркираном аутомобилу, возач чекајући гледа испред себе.

Утом пролази лепа девојка, носећи ствари за плажу.

Почињем се мешкољити, препознавши кумову некадашњу љубав са којом се, у себи, никада није растао.

Погледавши нас кратко и равнодушно, она седа крај возача испољавајући према њему очигледну наклоност.

Кум бурно реагује и креће ка колима.

Возач излази.

Стаје смирен и одлучан.

Ја се усправљм приправан на тучу.

Сваког тренутка очекујем да ће га кум ударити, али возач му само иронично рече: ”Ти би да се тучеш? Мислиш да ћеш још довољно живети како би имао времена за то?”

Притом, очима показује црни привезак на кумовом ланчићу, налик минијатурној епрувети, који он никада не држи на грудима, већ увек иза врата.

Возач се затим окреће и седа у кола, док кум, разбијеног самопоуздања, почиње да избегава мој зачуђени поглед.

Збуњен, прилазим возачевим колима и кроз отворен прозор нам руком прибијам главе, очекујући одговор.

Он ми каже: ”То је футрола у којој тешки наркомани држе своју иглу.”

Окрећем се куму тетуравог погледа, али он више нема своју пређашњу тежину и изглед. Лице му је упало, а кожа залепила за кости.

Падам по асфалту попут коцкица леда и последњим трептајем свести видим да то није мој кум, већ да сам то ја.