Свете краве

Стање је такво да нисмо јединствени. Једни ће, по угледу на Јевреје, рећи: „Догодине у Приштини.“ А другима ће бити ближе: „Догодине у Лондону.“ Книну или Њујорку. Једни су спремни и да умру за општу ствар, а други да живе само за себе.

Није проблем што нисмо јединствени. Нема јединствених народа, иако Срби мисле да су специфични у много чему, па и у својој разједињености. Још једно несувисло потенцирање и митологизација негативности.

Проблем је у недостатку вредносног система или онога што називам „светим кравама“. Сваки народ има своје „свете краве“, односно вредности око којих се окупља и у које верује и које нису и не смеју да буду проблематизоване или урушене: слобода, једнакост, братство, краљица, закон, вера, нација, нека победа или битан тренутак у прошлости који се уздигао до симбола… Дакле, нешто што је вредност и око чега се окупљамо. Нешто што нам је на понос и што чувамо по сваку цену. Нешто чиме се руководимо. Нешто што је изнад нас, због свих нас.

У овом тренутку, ми то немамо. Немамо „свете краве“.

Имамо ионако свима припадајуће право да у животу раде и понашају се како желе и сматрају да треба, али немамо ни државу за понос нити заједништво. Самим тим, немамо ни будућност, ни могућност просперитета.

„Свете краве“ не морају бити ни позитивне, ни добре по себи, али морају да постоје да би друштво било стабилно и јако. У СФРЈ је главна „света крава“ био Тито, али и „братство и јединство“, самоуправни систем, комунистичка партија, ЈНА… Довођењем у питање и рушењем вредносних постулата на којима је та држава била утемељена, дошло је и до нестанка те државе.

Није економија пресудна, што се може видети и на примеру Кубе, да би неки систем опстао, нити је пресудно огромно сиромаштво у којем животаримо, да нас подстакне на промене. Показало се да нема промена без промене вредносних образаца. Доћи ће само други људи и друга имена.

Дакле, мора да се успостави, овакав или онакав, вредносни систем. На неки начин се мора и наметнути. Ако је ближи већ постојећим и универзалним људским вредностима, дуже ће и трајати.

И зато подржавам борце и активисте за општу ствар, а не оне који са пиједастала сопствене индивидуалности пљуцкају по њима и ономе што раде.

То је као када имате особу која жели скувати ручак за своју гладну породицу. Све и када не зна и то лоше чини, она и даље жели и покушава и на крају ће и успети управо због те своје жеље. А док покушава, један члан је непрестано критикује и не мислећи да понуди помоћ или да преузме на себе ту улогу. Те немаш све састојке, те ово ти је загорело, те ово си пресолила, те ово си заборавила, те није ти била добра мера, те немам времена за чекање и не престаје да добацује шта треба, како треба, када треба, али се шпорету не примиче. На крају и не једе код куће, већ оде у „Мадеру“, тамо је ипак боља и храна и кувар, па зато „Мадеру“ и цени више.

Тачно је, толико тога нема и кратак је живот за чекање. Али је тачно и да имаш кућу коју имаш и породицу какву имаш и ако јој већ не помажеш, а ти јој немој ни сметати, ни одмагати. Јер се неко бар труди да буде боље и то не само језиком и критикама. И ако ти је породица у којој си рођен већ толико одбојна и не сматраш је за своју, а ти нађи бољу, а ову одмори и спаси од себе. Када већ не чиниш ништа, учини јој бар толико.

И зато подржавам оне који су ту и за друге и који покушавају припремити укусан ручак за све, како би једном јели не само због глади, већ и због уживања.

Па, иако не волим то јело, поштоваћу труд и намеру, јер ће и мени бити боље.

Наравно, ако “свете краве” буду имале бар неку трајност и вредност, јер идеалан свет не постоји нигде где је човек.