Све за љубав

Како избацити из себе разговор са женом која ти уплакана прича да ју је, као малолетну, осамдесет и неке, силовао стриц, и да сада покушава пронаћи дете које је родила?

Дете које је, по свој прилици на захтев њених родитеља, одмах дато на усвајање. Како објаснити да си немоћан да јој помогнеш и да јој верујеш да је беба дисала када су је ставили на њене груди? Да јој верујеш да је још увек сања и да није мртва, као што су јој, вероватно, рекли, након што је дете видела први и последњи пут.

Како глупо звуче реченице док објашњаваш на који начин би могла доћи до истине. А не знаш ни да ли те разуме, јер осећаш пољуљану психу и вапај и тугу, јер осећаш да се у породици више никада о томе није причало, због срамоте. Срамота је било то што јој се десило. А мајка јој ни данас ништа не жели открити, без обзира на питања, без обзира на године и придолазећу смрт.

И док јој говориш да мора сама тражити, јер јој ћерка сигурно неће закуцати на врата и рећи: “Мама”, као што она очекује и нада се свих ових година, знаш да те све више прља њена захвалност што је неко слуша, што има коме испричати, јер те прља то мало показане људскости која те ништа не кошта и која је јалова и која ти је посао и која пружа само лажну наду и помоћ и која те збуњује, јер ипак нешто, неком значи и која те држи будним, иако си мислио да си већ заборавио све приче, имена и људе који ти уђу у живот након што подигнеш слушалицу и кажеш:

“Добар дан, емисија „Све за љубав“”.