Slični i različiti

„Nisam ranije pročitala ovo što si napisao“, kaže moja supruga, zagledana u ekran laptopa, a zatim ozbiljno zaključuje, „ja tek sada vidim koliko smo različiti.“

Počinjem da se smejem. Deset godina zajedno. Ali sada, sada se tek otkriva istina.

Smejem se i zato što shvatam da za sve to vreme uopšte nisam razmišljao o tome da li smo različiti ili slični. Nekako, nije bilo razloga. Bilo je dovoljno da smo zajedno. Kada smo zajedno, sve je u redu i na svom mestu. Nema potrebe za definisanjem, kategorijama, poređenjima… Jednostavno, sve naše suprotnosti i nesavršenosti se usklade kroz međusobno razumevanje i podršku.

Da li je to ljubav? Po čemu se prepoznaje?

Da li po tome što, kada zaspi pre mene, ja se uvučem u krevet kao lopov, gotovo zadržavajući pokrete i dah? Trudim se da je ne probudim, ali me ona, ipak, oseti, okrene se ka meni i privije, želeći da mi bude što bliže.

I dok ja i dalje pokušavam da se ne pomeram, bar dok je opet ne osvoji san, znam da će mi ujutru reći:

„U koliko sati si sinoć legao? Ja se uopšte ne sećam kada si došao.“

I ja joj verujem da se ne seća.

Isto kao što verujem da njeno telo zna.

Čak i kada spava, njeno telo me prepozna.

I zagrli.

Da li je to ljubav? Verovatno jeste.

A kada je zaista ljubav onda je, izgleda, nevažno, da li smo slični ili različiti.