Споменици

Јован Гавриловић је, у своје доба, био врло познат и цењен човек: полиглота, директор кнежевске канцеларије, министар финансија, један од тројице намесника малолетног краља Милана, председник Српског ученог друштва…

Занимљиво како је време истопило име једног од највиђенијих Срба 19. века и скоро да га се више нико не би ни сетио ни поменуо да није његове бисте на Калемегдану.

Међутим, на постаменту није уписано ништа од онога што му је донело углед и поштовање док је био жив, већ после имена и презимена, године рођења и смрти, пише: „Добротвору учитељске сирочади“, а у потпису стоји: „Учитељско удружење“.

Наиме, Гавриловић је у свом тестаменту „кућу у Београду, и око 250.000 динара оставио као фонд за пензије учитељским удовицама и сирочадма“ и вероватно му нико не би ни подигао споменик да то није учинило захвално Учитељско удружење шеснаест година након његове смрти.

Благодарећи томе, име Јована Гавриловића је сачувано до данашњег дана и то на начин који би свакоме требало да послужи као наук или бар као питање:

– Шта је, заиста, вредност?

Било је и других људи којима су дизани споменици и по којима су називане улице, некада и за живота, али су њихова дела потамнела или су одбачена заједно са њима.

Споменици се подижу, руше или опстају у безимености, они који их заслужују често их не добијају, забачене и неугледне улице носе најсветлија имена, у животу нема правде као ни након њега, али има вредности које су неспорне.

Увек, свуда и у сваком времену.

Онима који се потврђују кроз њих величину не одређује ни размера споменика ни дужина улице, чак ни да ли им је било шта од тога придодато у заоставштину, али одређује и величину и вредност онима који их славе, памте или заборављају.

Садашњост одређује будућност својим односом према прошлости, јер је свака садашњост само исходиште неке прошлости.

Споменици су, тако, путокази и важнији су за оне који их подижу него за оне због којих су подигнути.

Трају онолико колико су истина и највише говоре када су окружени ћутањем.