Станични пријатељи

Ако имаш устаљено радно време и аутобуску станицу на којој чекаш превоз, онда свакога дана виђаш исте људе. Постају ти познати, а остају непознати. Не знаш им име, ни ко су, ни шта раде, али сте, опет, на неки начин присни, па се запиташ и где су, када их нема у уобичајено време.

У мој круг јутарњих и станичних пријатеља убрајам близанце од око тридесет година који чак и када се обуку различито, обуку се исто. Носе другачије моделе и марке, али исте боје: тегет фармерке, црне ципеле и кожне јакне, беле мајице… Када не носе исте боје, обуку исте одевне предмете, нпр. џемпере, и све тако. Наравно, обојица уђу у исти аутобус, јер претпостављам да раде и у истој фирми.

Углавном су ћутљиви док им се не придружи девојка која, чим се појави иза угла, гледа да ли су близанци на свом месту. Релативно млада, скоцкана, дуге косе, увек има осмех за браћу и много више интересовања за њих него обратно.

Зато што су близанци такви какви јесу, никако не могу проникнути који се девојци више свиђа, али ме не би чудило ни да девојка не прави разлику, јер они, некако, иду у пакету. Када им дође аутобус, све троје уђу, остављајући ме у недоумици да ли је у питању необичан пар или је девојка само вишак.

Редовни путници се такође добро познају. Због тога ретко седам на прво слободно место, јер постоји госпођа пренаглашеног парфема која ми свако путовање отежа. Одмах јој оставим та прва седишта као мамац, можда успе. Ако је већ заузела место, онда седнем два реда испред или иза ње, никада не знајући из ког правца ће мирис доћи. Ризикујем, шансе су ми ионако пола – пола.

Међутим, то није једина особа која ми отежава путовање. Постоји још једна дама због које, чим видим да улази, започнем психичке припреме. Средњих година, више ружњикава, но лепа, складне грађе и нормалне тежине, изгледа попут жене за коју је супруг изгубио интересовање.

И зато, када она уђе, а при том је на смени одређени возач који обожава причати вицеве, онда се цео пут претвори у кикотање и нападно смејање сваком испричаном вицу, небитно колико је, ако је и уопште, смешан. А возач, испровоциран захвалном и пажње жељном публиком, не престаје да прича и присећа се шала још из основне школе.

У каталогу мојих  јутарњих и станичних пријатеља постоји још један који ме непрестано интригира. Музичар. Шешир, брада, кошуља без кравате, сако и панталоне. У футролама инструменти, највероватније две гитаре, велики црни блок налик оном што користе архитекте и пијачна колица на точкиће у којима је, претпостављам, мало појачало. Колико год размишљао, не могу одгонетнути где иде тако опремљен музичар, свако јутро у 7:30. Прерано је за кафану. Прерано је и за улични перформанс. Можда је професор у музичкој школи? Али, опет, зашто би професор свакога јутра вукао са собом сву ту скаламерију? Члан оркестра? Не познајем ниједан државни или приватни оркестар који би захтевао две гитаре и појачало или редовни долазак у осам изјутра. Ипак су уметници у питању.

И тако свако јутро. Помислио сам и да му једном приђем и упитам га за разрешење мистерије. Међутим, схватио сам да би сваки његов одговор само нарушио задовољство које ми пружа размишљање о тој необичној појави и човеку.

Схватио сам да треба бити врло опрезан када постављаш питања људима који су ти занимљиви и драги. Људима које волиш.

Треба бити врло опрезан шта питаш.

Поготово оне који су спремни на искрен одговор.