Сумња

У реду је сумњати у себе.

Али треба сумњати и у друге, колико и у себе. Бар толико. И непрестано. Треба сумњати у њихове способности, мотиве, оно што изговарају и пишу, јер ако већ своје квалитете доводите у питање, онда је једино исправно и поштено на исти начин опходити се и према другима.

Уколико већ себи не дајете првенство, није у реду ни да га препуштате.

За почетак, поставите се на исту стартну линију, па онда видите ко је бољи. Зар треба да прихватите, ако је неко већ раније одредио победника? Зар ће било ко имати бољу процену ваших вредности од вас самих, па је логично и да им поверујете?

Исувише познајем људи који сумњају у себе, без икаквог разлога и основа.

Сумњајте мало и у друге, јер то је једина здрава сумња.

Погледајте мало ко маше заставом под којом стојите. Можда преко поређења дођете и до закључка којим се нећете потценити.

Можда преко поређења схватите да су они у првом плану најчешће тамо због тога што нису сумњали у себе. А можда и схватите да је многима од њих то највећи квалитет. Неретко и једини.

Разлика је у томе што они и када не знају кажу знам, што када и не могу кажу могу и што тек онда размишљају о ономе што су прихватили.

Међутим, ти људи и када су безобразни, нису глупи и углавном добро обаве оно што су прихватили.

А знате ли зашто?

Зато што, на крају, њихов посао одрадите ви који сумњате у себе.