Сунчан је дан

Бог је узео нежно деку који је просио испред Цркве светог Александра Невског. Његово тело лежало је поред зидића на којем је обично седео. Враћајући се са пијаце видели смо паркирана кола Хитне помоћи и болничаре како опуштено причају са полицајцима. Очигледно је све било готово. Испод белог чаршава виреле су само ципеле и коса, као да што више треба сакрити нешто страшно.

Али, није страшно мртво тело поред зидића Цркве светог Александра Невског. Страшно је окренути главу од патње живог човека. Страшно је не помоћи. А најстрашније је бити онај који унесрећује друге, који им наноси бол.

Такве не покривају платном.

Дека је, претпостављам, преминуо од срца. Вероватно му је тело само клонуло на тротоар. Није био од оних редовних молилаца, нити у првом реду просјака који стоје пред црквеном капијом. Као и у сваком послу, и ту постоји хијерархија и кланови и не може се тек тако нарушити нечија територија. Дека је био сам, и у годинама. Зато се држао по страни, док му се кроз браду пробијао безуби осмех према пролазницима.

„Немој толико да ми дајеш, то ми је превише.“

Сада, пред долазак зиме, сигурно би се наново запустио и навраћао чешће да се неком жестином загреје у кафани „Скадар“. Коса би му опет нарасла, а у пролеће би изненaда нестао да би се вратио окупан, подшишан и чист.

Услед недостатка зуба и свог психичког стања дешавало би се и да буде потпуно неразумљив, јер просио је због алкохола који га није штедео. Било је логичније да ће преминути од јетре или у некој бизарној  несрећи током пијанства.

Међутим, Бог га је узео нежно, спустивши га са тарабе своје куће на дорћолски асфалт.

Мислим да Бог плаче са несрећнима. Чак и са онима којима је дар живота био исувише тежак, понекад због себе, понекад због других, и који су се трудили да га што пре окончају. Трагично је волети некога коме не можеш помоћи, иако си му дао све.

И зато мислим да је Бог данас обрисао још једну сузу са свога лица, пре него што је учинио последњу милост. Можда је и рекао Смрти:

“Нежно. И немој журити. Нека се огреје још мало. Сунчан је дан.”