Суштина

Свакога дана пролазим поред трафике у којој један црномањасти мушкарац, средњих година, продаје бурек и хот-дог. Трафика је, по свој прилици, у његовом власништву, мада никакво име није истакнуто и више је монтажни објекат него трафика, јер осим предњег, продајног дела, види се и унутрашњи део у којем је, са једне стране, пећница, док је са друге простор за прављење бурека.

Свакога дана пролазим поред те трафике и свакога дана виђам истог човека, што не би било необично да ја пролазим у исто време и да на радњи не пише да је отворена од седам и тридесет изјутра до осам увече и да недељом и празницима ради од осам ујутру до пет послеподне.

Свакога дана виђам човека који ради свакога дана. Само он и нико други.

Скрећем пажњу на ту чињеницу својој словеначкој колегиници српскога порекла, показујући јој објекат и продавца, са нескривеним сажаљењем и дивљењем.

“Шиптар”, одговара, помало намрштено.
“Па, добро, какве то везе има?”

На овом земаљском шару увек један народ говори са ниподиштавањем о другом, или једна боја коже о другој, или један сталеж, професија, пол… Тако почињу свађе, неповерења, мржње, ратови. Тако почиње израбљивање, насиље, одсуство саосећања. Свакојако се зло зачне када се не пође од реченице: “Ја сам човек и ти си човек.”

А овај човек може бити још хиљаду пута Шиптар, али то неће променити моје поштовање према начину на који зарађује свој хлеб.

“Сви они тако. Оставе жену и децу и дођу овде сами. Уосталом, боље му је да ради по цео дан, него да седи кући.”

Наш разговор се наставља, иако не причам много. Међутим, моји покрети и израз лица, говоре, изгледа, колико и речи.

“Што га сажаљеваш? Он има више пара од мене и тебе заједно.”
“С обзиром колико ради и нека има.”
“Али какав му је то живот?”, закључује моја саговорница. “Знаш кад он живи? Када једном у години оде кући на месец дана.”

Најзад си схватила, ћутим своју мисао, јер управо у томе и јесте суштина. У животу. У његовом смислу и лепоти. У његовом квалитету који се огледа и у томе колико радимо, а колико зарађујемо. Јер често радимо толико да и не живимо, а зарадимо таман да би преживели.

При том, продавац не изгледа ни незадовољно ни напаћено, а виђао сам га и ван трафике, када се враћао кући. Колико му још времена ишчезне у тим малим путовањима и колико треба раније да дође како би направио бурек? Колико му минута још треба да почисти, након затварања? И да ли уопште има осећај да нешто губи или је сама могућност да заради више него што би код своје куће, а за исти рад, довољна за срећу?

Суштина је у животу. Време и како га користимо само је једна од његових манифестација.

А колико би тек овде, али и на другим местима, све било другачије да се мислило и живело за живот, овај данас, овај сада. Да се није живело и живи за религију, нацију, границе, партију… Када се не би живело за прошлост. Или за будућност.

Јер живети за прошлост или за будућност, исто је као и не живети.

Живети за живот.

Свој и туђ, подједнако.

У томе је суштина.