Suština

Svakoga dana prolazim pored trafike u kojoj jedan crnomanjasti muškarac, srednjih godina, prodaje burek i hot-dog. Trafika je, po svoj prilici, u njegovom vlasništvu, mada nikakvo ime nije istaknuto i više je montažni objekat nego trafika, jer osim prednjeg, prodajnog dela, vidi se i unutrašnji deo u kojem je, sa jedne strane, pećnica, dok je sa druge prostor za pravljenje bureka.

Svakoga dana prolazim pored te trafike i svakoga dana viđam istog čoveka, što ne bi bilo neobično da ja prolazim u isto vreme i da na radnji ne piše da je otvorena od sedam i trideset izjutra do osam uveče i da nedeljom i praznicima radi od osam ujutru do pet poslepodne.

Svakoga dana viđam čoveka koji radi svakoga dana. Samo on i niko drugi.

Skrećem pažnju na tu činjenicu svojoj slovenačkoj koleginici srpskoga porekla, pokazujući joj objekat i prodavca, sa neskrivenim sažaljenjem i divljenjem.

“Šiptar”, odgovara, pomalo namršteno.
“Pa, dobro, kakve to veze ima?”

Na ovom zemaljskom šaru uvek jedan narod govori sa nipodištavanjem o drugom, ili jedna boja kože o drugoj, ili jedan stalež, profesija, pol… Tako počinju svađe, nepoverenja, mržnje, ratovi. Tako počinje izrabljivanje, nasilje, odsustvo saosećanja. Svakojako se zlo začne kada se ne pođe od rečenice: “Ja sam čovek i ti si čovek.”

A ovaj čovek može biti još hiljadu puta Šiptar, ali to neće promeniti moje poštovanje prema načinu na koji zarađuje svoj hleb.

“Svi oni tako. Ostave ženu i decu i dođu ovde sami. Uostalom, bolje mu je da radi po ceo dan, nego da sedi kući.”

Naš razgovor se nastavlja, iako ne pričam mnogo. Međutim, moji pokreti i izraz lica, govore, izgleda, koliko i reči.

“Što ga sažaljevaš? On ima više para od mene i tebe zajedno.”
“S obzirom koliko radi i neka ima.”
“Ali kakav mu je to život?”, zaključuje moja sagovornica. “Znaš kad on živi? Kada jednom u godini ode kući na mesec dana.”

Najzad si shvatila, ćutim svoju misao, jer upravo u tome i jeste suština. U životu. U njegovom smislu i lepoti. U njegovom kvalitetu koji se ogleda i u tome koliko radimo, a koliko zarađujemo. Jer često radimo toliko da i ne živimo, a zaradimo taman da bi preživeli.

Pri tom, prodavac ne izgleda ni nezadovoljno ni napaćeno, a viđao sam ga i van trafike, kada se vraćao kući. Koliko mu još vremena iščezne u tim malim putovanjima i koliko treba ranije da dođe kako bi napravio burek? Koliko mu minuta još treba da počisti, nakon zatvaranja? I da li uopšte ima osećaj da nešto gubi ili je sama mogućnost da zaradi više nego što bi kod svoje kuće, a za isti rad, dovoljna za sreću?

Suština je u životu. Vreme i kako ga koristimo samo je jedna od njegovih manifestacija.

A koliko bi tek ovde, ali i na drugim mestima, sve bilo drugačije da se mislilo i živelo za život, ovaj danas, ovaj sada. Da se nije živelo i živi za religiju, naciju, granice, partiju… Kada se ne bi živelo za prošlost. Ili za budućnost.

Jer živeti za prošlost ili za budućnost, isto je kao i ne živeti.

Živeti za život.

Svoj i tuđ, podjednako.

U tome je suština.