Телетина

Пошаље ме данас жена да купим килограм телетине у месари. Пре него што сам изашао, упитао сам је поново, да не бих заборавио:

„Телетина или јунетина?“

„Телетина.“

Стално мешам телетину и јунетину. Не знам зашто.

Након неких десет минута, колико ми је требало да стигнем до пијаце, већ нисам знао шта треба да купим.

Улазим у месару у којој редовно пазаримо и кажем продавцу:

„Послала ме је жена да купим телетину или јунетину. Немам појма шта. Али знам да треба да динстамо.“

„Можеш да динсташ и једно и друго.“

„Е, баш си ми помогао“, мислим у себи.

„Колико ти треба?“

„Кило.“

Вади човек да исече месо, али одустаје, јер још увек не знам шта треба да купим.

„Чекај да позовем жену. Да ме не убије ако купим погрешно. Већ ми је два пута рекла.“

Зовем на мобилни, искључен. Зовем на фиксни, не јавља се. Још увек храни дете.

„Шта каже?“, пита ме месар.

„Ништа, нисам могао да је добијем.”

Гледам у ону стаклену витрину, али ми се мозак и даље не јавља.

“Које ми месо препоручујеш?“

„Обоје ти је добро.“

Пошто већ дуже познајем продавца са којим сам у пријатељским односима, знам да ме не завлачи и да стварно има квалитетно месо. Међутим, никако ми то сада не помаже. На крају, одлучујем да пресечем.

„Које је мекше?“

„Телетина.“

„Дај телетину.“

„Ништа, ако си погрешио, реци жени преварио ме је месар.“

„Ма, не. Рећи ћу да си ми казао како ти је баш сада стигла толико добра телетина да сам просто морао да је купим.“

Након што смо договорили уверљив изговор, поздрављамо се насмејани и одлазим. Пошто је требало само да узмем месо, упућујем се право кући.

Испред зграде схватам да сам опет заборавио шта сам купио.

Улазим у стан и кажем Бојани:

„Шта си ми рекла да купим?“

„Телетину. А шта си узео?“

„Немам појма.“

Али, онда се досетим.

„Које је месо мекше?“

„Телетина.“

„Е, то сам узео.“