Теодора

Данас сам плакао на послу. По први пут ме је заиста “померио” нечији позив и још увек осећам како су ми очи тешке.

Јавио се један отац. Који воли своју ћерку. И који би свима да покаже колико. А једино жели да је крсти. И једну малу торту, можда. Да јој обележи рођендан. Који је прошао. И који је морала провести у болници. То је све. Нема пара ни за толико.

А ћерка му има три године.

И болује од рака.

Прошла је кроз девет хемотерапија. Оперисана је. Али тумор се проширио. И садa је на грудном кошу. На бубрегу. Кичми. Лекари су му рекли да има један посто шансе да преживи.

И све што он жели сада је да ћерку крсти. И једну торту.

Препричавам то свом колеги и кажем му да после тога не умеш одговорити себи:

“Зашто сам ја још увек жив?”

“И ја се то често питам”, одговара ми.

И нико не зна. Од нас.

Отац ми каже да повремено ради грађевину. И жена му ради повремено. Кад нешто нађе. И кад стигне. Мењају се у болници на десет дана. Како имати сталан посао? Отац га је избацио из породичне куће. Мало је попустио са живцима. Нервирало га је што беба плаче. Тада му је ћерка још била здрава. Прешли су под кирију. Проходала је и проговорила.

Али сада не може да хода. И не прича. Можда понекад: “Мама”. Али чује. И све разуме. Разговарао сам и са кућном пријатељицом. “И осмехује се”, каже. “Не зна се још колико ће живети. Онолико колико издржи.”

А ускоро ће избори. И све ће бити по старом. Престао сам да верујем у “боље сутра”. Нема у мени снаге за митинге, за састанке, за плакате и дебате, за финансирање странака из буџета, за предизборне програме и пароле, за претње и обећања, за гледање у прошлост и будућност. Нема у мени снаге низашта.

Осим за промене.

У којима ће бити новца и за лечење. Јер не морају имати сви. Али сви морају имати нешто.

И тако су ми очи отежале. Од бола. Који је недостојан да се назове болом пред гласом човека којем је ћерка све. И која је сада “пала” на седам килограма. И која живи колико издржи.

И све велике теме и све велике жеље и сва велика незадовољства и све што је моје, лично и битно, сузи се и постане као пахуља на тасу. Који превагне на само једну страну.

И све моје године немају никакву тежину када се ставе наспрам нечијих три.

И све моје туге вечерас могу стати у грло и у само једно име:

Теодора.