То је већ нешто

Што је већа висина, тежи је пад. То је тако нормално. Не преболи се само велика срећа. И никада се нешто не добије овде, а да се не одузме тамо. Постоји равнотежа која се не може нарушити, проценат горе, проценат доле, пешчани сат који се ћудљиво окреће, целовит круг.

Ништа није бесплатно. Чак се и љубав плаћа, додуше не новцем.

И шта је избор, мада постоји?

Никада немати велику срећу, зато што је тежак пад? Мрљавити у блату. Играти на сигурно. Возити запрегу уместо формуле један, јер не постоји опасност да те захвати пламен.

А можда је, не кажем да јесте, такво таљигање најтежи пад. Можда је најтежи пад уопште не захватити висину, можда је најтежи пад бити чврсто на тлу. Можда се теже гори на дуге стазе, јер и без судара нешто се да, а нешто одузме. Можда се одузима више, када се иде на мање, јер се ни то мање не добије.

Пешчаник наше среће и несреће окреће неко други, ипак ми одлучујемо колико ће песка у том сасуду бити. Колико се дајемо. Себи и другима. Ми смо материјал који одређује тканину.

Док не исцуримо.

А исцурићемо свакако. На којој год да смо висини, рупи или равни. Земља земљи, а и песак је песак.

Али…

Песак који лети. То је већ нешто.