У очима других

„Ако идеш у купатило, горе на зиду, изнад врата, стоји једна бубашваба. Оставила сам упаљено светло како не би побегла. Можда би могао да је усисаш.“

Још увек бунован од сна, тетурам се ка купатилу са осећајем да ће ми бубашваба пасти за врат чим прекорачим праг.

Пошто се то није десило, затварам врата иза себе и подижем поглед ка плафону.

Стварно, стоји тамо, као што је супруга и рекла.

Међутим, није бубашваба, већ црни ноћни лептир.

„Како је, уопште, могла помешати бубашвабу и лептира?“, питам се зачуђено, а онда се сетим колико страха у мојој супрузи изазивају инсекти.

Никада ми то неће бити јасно: особа која је у стању самој себи наместити колено када јој испадне из лежишта побегне из собе у коју улети смрдибуба.

Вероватно је и сада само крајичком ока угледала нешто црно на зиду и брже изашла из купатила него што је у њега ушла.

Мада, када боље размислим, то, ипак, не би требало да ме чуди: сви смо ми за нешто овце, а за нешто вукови. Негде смо кукавице, а негде хероји. У једном смо паметни, у другоме глупи, способни колико и неспособни, са талентом и без њега.

У томе, заиста, нема ничег необичног.

Необично је уколико посматрамо људе само из оне перспективе која нас чини јаким.

Излазим из купатила са том мишљу и саопштавам жени да је у питању лептир и да ћу га усисати.

То ју је умирило, а пошто сам човек од речи, након три сата одлазим по усисивач.

Улазим у купатило.

Лептир је променио зид и сада је изнад огледала.

Док извлачим кабл, он пролеће крај мојих ногу и застаје у ходнику, код лајсне за паркет.

„У реду“, кажем му, „уколико ме сачекаш ту, нећу да те усисам.“

Одлазим по чашу и враћам се.

Лептир ме и даље чека, по договору.

Хватам га у чашу, односим на терасу и пуштам да одлети.

Сунце је већ толико јако да помишљам да ће му спржити крила.

„Не знам да ли сам му учинио услугу“, размишљам, „вероватно ће некоме одмах постати плен.“

Затварам врата од терасе.

Некада не можеш преузети на себе све, али можеш урадити оно што је до тебе.

Можеш учинити нешто добро: спасити лептира или видети у другоме више врлина, а мање мана.

Хтели ми то или не, себе често гледамо кроз туђе погледе.

Ако у тим погледима будемо видели најбоље од себе, можда ћемо и бити најбољи што можемо.

И за нас саме, али и за друге.