У потрази за летом

Имао сам пет година, мада не могу са сигурношћу тврдити да их је било баш толико, можда година више, можда мање. Мешкоље ми се и обрћу ти бројеви, час на једну, час на другу страну, као када не можеш да заспиш. Могуће је и да су се од два сасвим различита лета сакупиле крхотине раних утисака, начинивши витраж што у мени сјаји.

Свеједно.

Сећам се да смо, кренувши за Корчулу, преноћили или накратко остали у неком мотелу изнад магистралног пута. Собе за изнајмљивање су биле у низу, а чим се изађе из њих дочекивао би те зидић, па ми се чинило као да корачам кроз неки ходник изнад којег је цвеће и винова лоза.

И сећам се да сам волео попити воду након прања зуба, док ми је у устима још било мало пене. И да сам се јако постидео када ме је тетка упитала шта то радим, јер сам се осетио ухваћеним у нечему што се не сме.

Али се, нажалост, не сећам како је изгледала девојчица која ми се свидела тада, мада мислим да је била плава и да је са родитељима била на спрату изнад.

Знам да сам због ње научио рећи: “Ich liebe dich”, и да сам јој то саопштио са безбедне даљине, након чега сам побегао иза угла.

Спремали су се да крену даље тог дана, а ја сам јој просто морао рећи шта осећам.

Стигавши у Лумбарду одсели смо у кући коју је само мала улица делила од мора. Излазили смо на пространу, озидану, терасу на првоме спрату, по којој су нам пуштали ухваћене крабе са огромним клештима. Било их је пет или шест комада, различитих облика и величина, и ми смо их узбуђено гледали, док су се претећи повлачиле ка сигурности зида. Након што је старијима, вероватно, досадило да нас тако забављају и пошто је на тераси постало исувише вруће, отац је узео крабе и хитнуо их ка пучини.

Мајка каже и да сам испред те куће, на жалу, јео морске јежеве. И да је био дан.

Међутим, ја се сећам ноћи и мреже и малог дрвеног чамца у којем сам био. Ко зна, можда и нисам био у њему. Можда су само вадили јежеве из њега, а ја стајао поред, док су таласи запљускивали бетон. Можда.

Али оно што сигурно памтим је закривљени нож којим су засекли и отворили јежа на пола.

И памтим да су ми дали хлеб да умочим у јежеву утробу.

И укус памтим.

Укус који не могу заборавити, мада сам га одмах препознао.

Сланкаст, али овога пута некако пријатан и другачији.

Леп.

Било је…

Било је као да сам загризао и појео море.