U potrazi za letom

Imao sam pet godina, mada ne mogu sa sigurnošću tvrditi da ih je bilo baš toliko, možda godina više, možda manje. Meškolje mi se i obrću ti brojevi, čas na jednu, čas na drugu stranu, kao kada ne možeš da zaspiš. Moguće je i da su se od dva sasvim različita leta sakupile krhotine ranih utisaka, načinivši vitraž što u meni sjaji.

Svejedno.

Sećam se da smo, krenuvši za Korčulu, prenoćili ili nakratko ostali u nekom motelu iznad magistralnog puta. Sobe za iznajmljivanje su bile u nizu, a čim se izađe iz njih dočekivao bi te zidić, pa mi se činilo kao da koračam kroz neki hodnik iznad kojeg je cveće i vinova loza.

I sećam se da sam voleo popiti vodu nakon pranja zuba, dok mi je u ustima još bilo malo pene. I da sam se jako postideo kada me je tetka upitala šta to radim, jer sam se osetio uhvaćenim u nečemu što se ne sme.

Ali se, nažalost, ne sećam kako je izgledala devojčica koja mi se svidela tada, mada mislim da je bila plava i da je sa roditeljima bila na spratu iznad.

Znam da sam zbog nje naučio reći: “Ich liebe dich”, i da sam joj to saopštio sa bezbedne daljine, nakon čega sam pobegao iza ugla.

Spremali su se da krenu dalje tog dana, a ja sam joj prosto morao reći šta osećam.

Stigavši u Lumbardu odseli smo u kući koju je samo mala ulica delila od mora. Izlazili smo na prostranu, ozidanu, terasu na prvome spratu, po kojoj su nam puštali uhvaćene krabe sa ogromnim kleštima. Bilo ih je pet ili šest komada, različitih oblika i veličina, i mi smo ih uzbuđeno gledali, dok su se preteći povlačile ka sigurnosti zida. Nakon što je starijima, verovatno, dosadilo da nas tako zabavljaju i pošto je na terasi postalo isuviše vruće, otac je uzeo krabe i hitnuo ih ka pučini.

Majka kaže i da sam ispred te kuće, na žalu, jeo morske ježeve. I da je bio dan.

Međutim, ja se sećam noći i mreže i malog drvenog čamca u kojem sam bio. Ko zna, možda i nisam bio u njemu. Možda su samo vadili ježeve iz njega, a ja stajao pored, dok su talasi zapljuskivali beton. Možda.

Ali ono što sigurno pamtim je zakrivljeni nož kojim su zasekli i otvorili ježa na pola.

I pamtim da su mi dali hleb da umočim u ježevu utrobu.

I ukus pamtim.

Ukus koji ne mogu zaboraviti, mada sam ga odmah prepoznao.

Slankast, ali ovoga puta nekako prijatan i drugačiji.

Lep.

Bilo je…

Bilo je kao da sam zagrizao i pojeo more.