Филхармонија

Повремено ме жена превари заједничким одласком у филхармонију, што је за мене, увек изнова и најчешће, пријатно и оплемењујуће искуство.

Међутим, моја жена ме на паузама, углавном забринуто, пита: „Јел’ ти није досадно?“, јер ти одласци ми се најављују данима унапред и опет се деси да откажем сат или два пред почетак концерта. Понекад уморан, често незаинтересован и редовно забораван када су у питању сензације које озбиљна музика изазива у мени, неретко ставим супругу у незавидну позицију тражења друштва у последњи час.

Али, пред реченицом: „Хоћеш ли да идемо заједно, нисам никога нашла?“, и њеним очима испуњеним жељом и нежношћу, не преостаје ми ништа друго до да кажем: „Хоћу“, са ставом као да сам управо одлучио да кренем у рат, јер отаџбина зове.

Супротно устаљеном мишљењу, на концертима филхармоније се могу видети живописније особе него на рок концерту. Долази баш занимљив и шаренолик свет: балски обучена деца са мајкама, девојке у кожним панталонама, баке неофарбаног корена косе, педесетогодишњак са дредовима и мајицом без рукава, затим они у оделима, лептир машнама и трегерима, свакојаки странци и хипстери са најновијим електронским сатовима, жене чије груди испадају из деколтеа, као и разна друга интелектуално префињена господа што личе на професоре који користе свој положај како би имали секс са студенткињама.

Укратко речено, свет у који се савршено уклапам необријан и са бубуљицом на сред чела.

Али, на страну пријатно окружење, музика и енергија којом те озраче извођачи нешто је што се не само не може превидети, већ те, као да си каменчић, преплави и запљускује у таласима.

Када је занимљив концерт, а још више када није, привлачи ме понашање музичара. Њихова сконцентрисаност, равнодушност, занос…

Међутим, слабо ме интересују солисти, тек донекле прве виолине. Кад год одем у филхармонију размишљам о виолинисткињи која свира у последњем реду.

Ретко кад је у питању иста девојка, али чињеница да је на својеврсном зачељу изнова ме нагони да се питам о чему размишља и да ли је срећна.

Да ли док гледа од ње млађу солисткињу мисли: „И ја сам могла тако, али нисам имала могућности.“ Или можда размишља: “Још није касно. Треба само више вежбати.“ Или каже у себи: “Ја сам мајка. Мојe дете је моја виолина”.

Додуше, можда уопште не размишља о солисткињи. Можда једино гледа у колегиницу испред и пита се колико ће још времена проћи пре него узнапредује до њеног места. Можда пребира по глави и да ли ће икада доћи до статуса прве виолине. Или је, просто, дигла руке. Ту је где јесте.

Гледајући у тај последњи ред, а само ту девојку у њему јасно и видим, размишљам да ли се осећа потцењено или је, ипак, срећна што свира у филхармонији. Није то мали успех.

Мада, опет, диригент је никада не узима за руку, нити јој се захваљује. Не пружа длан у њеном правцу тражећи од публике аплауз за показану изврсност. Чак и када јој климне главом, не климне њој већ реду у којем седи, дакле уопштено и неодређено, више као куртоазију и потврду да и они имају свој удео у извођењу у којем су увек битнији други.

Да ли се девојка у последњем реду икада запита да ли је неко посматра и мисли о њој?

Јер током концерта моје мисли се сударају и лутају без икакве могућности да их контролишем и спречим. Кључају у мени и просипају се у сликама на све стране.

Тако, док примећујем одсјај рефлектора на диригентовим црним, углачаним ципелама високог сјаја и док, као и сваки лаик, процењујем његово умеће искључиво на основу енергичности коју показује и усаглашености мелодије са његовим покретима, размишљам: „Шта би сад било када бих му пуцао у леђа? На који начин би му се извило тело и да ли би метак прошао и озледио још неког?“

И већ видим себе како устајем и рану на диригентовој десној лопатици у коју је ударило зрно, али ми поглед скреће ка музичарима и размишљам: „Толико труда. Толико труда да се доспе до овог тренутка, до овог оркестра, до ове сале. Толико година учења, одрицања, вежби… Зашто? Да би их нека будала угасила једним повлачењем ороза? Да би сутра преминули, као што је Бетовен преминуо, чију композицију сада изводе? Чему, када ће сав њихов таленат, виртуозност, када ће сва њихова креативност једноставно нестати? Зашто се то дешава? Зар такви људи заиста треба да нестану и уступе место нама и овим непристојним пензионерима иза мене који причају током извођења?“

И док ме музика разиграва, закључујем да се смрт једино може оправдати ако они који долазе буду хуманији и бољи. Ако створе такав свет.

У супротном, потпуно је бесмислено да премине Бетовен.

А онда ме мисао враћа ка свакидашњици, људима које сам чуо или са којима сам речи разменио у супротности и неслагању.

Како са омаловажавањем и са висине говоре о истинским величинама интелектуални пајаци, они који имају новинско образовање. Нису прочитали ниједну књигу од оних које оспоравају. Како је грозно причати са људима који не остављају бар делић сумње у своја уверења и чија су уверења јача од сваког аргумента. Који осећају обавезу да бране оно о чему најчешће знају мало, недовољно или из друге руке. Колико само треба пазити да те не отрују они који не пишу због истине, већ из уверења.

У неком тренутку ми пажњу привуче звук који се спорадично прикључује традиционалним инструментима. Пажљиво осматрајући шта би то могло бити и ослушкујући где му је извор, успевам га лоцирати и одгонетнути: дугме на откопчаном рукаву контрабасисте. Занет и жустар, сваки пут када оштрије повуче руку низ врат инструмента, дугме удари у дрвено тело.

Да ли га само ја чујем или је ипак у питању нечије гудало које тупо и кратко одјекне при новом сусрету са жицама? Нисам сигуран, јер ми је потпуно невероватно да кроз силину симфоније чујем једно дугме. Као што нисам сигуран ни да лице господина што свира виолину припада филхармонији. Делује ми да би био радоснији у кафани и да би свирајући тамо више уживао.

Предрасуде.

Није лако доћи до филхармоније. Лако је само судити о ономе што не знаш. Јер док гледам музичаре размишљам да сам наспрам њих попут неписмених људи. Не познајем ноте и то што они читају својим инструментима за мене би били само занимљиви облици. Као неписменом слова.

Претпостављам да после неког времена усвојено знање постане саморазумљиво и обично, али није тако. Ја не умем прочитати партитуру. Ја не познајем тајну музике. Као ни живота, уосталом.

Као ни уметности.

Али волим да је осетим и удахнем у свим њеним облицима. Ако могу, додирнем понекад.

Па, макар то звучало и као када дугме додирује контрабас.