Хармоника

Прво сам заколутао очима када је ушао у аутобус. Дугметара на грудима, две кесе у руци, у једној картонска чаша кока-коле којом ће тражити надокнаду за неког народњака којег ће да изурла, при том ни приближно не погодивши мелодију.

Али онда је почео.

И нисам много погрешио. Осим што је, ипак, био слушљив.

Али затим сам помислио: у ком европском граду бих још доживео овако нешто, да уђе човек са хармоником у градски превоз и засвира? И одмах сам, без обзира колико ме то обично нервира, кренуо да га гледам са симпатијом. Некако, имало је душе у свему томе.

Почео сам да га посматрам: црна јакна, фланелске панталоне, ципеле… Један дирљиви покушај пристојности и самопоштовања. Он не проси, он зарађује.

“Занела ме светла великога града, пошао сам некуд ко птица без јата. Кад сам дош’о тебе да одведем, ти си била већ жена удата.”

Није певао са осећајем и свирао је на некој ислуженој хармоници којој су недостајали дугмићи и која је сва била излепљена селотејпом да се не би распала, али, опет, песма му није била само изговор да затражи новац. Он је публици понудио себе, оно што може и зна. Поштено и искрено.

Немам обичај да остављам паре изнуђивачима милостиње и уличним свирачима, али овај човек ми је заискрио уметношћу на месту где она није потребна, није тражена, није призната ни награђена. У складу са тим, дао сам му онолико колико се уметницима и даје. Да има за хлеб. Бар за овај дан.

Тежак је живот уметника. Чак и када су лоши.

Међутим, након што је изашао ушла су два прилично гротескна момка и просто ме окружила. Један је имао бар 150 килограма, а други је био билдер са прилично чудним положајем главе, попут зачуђене чапље. У мисли су ми одмах наврли хумористични испади због њиховог изгледа и на који начин бих то могао искористити као причу или виц.

Али онда сам почео и њих да загледам. Билдеру је од потиљка вирио ожиљак који се низ вратне пршљенове спуштао до незнаног дела кичме. Када се окренуо, видео сам такође рез. Почињао је скоро од левог уха настављајући се низ врат. Оковратник мајице је и ту сакрио дужину, али је постало очигледно да је положај његове главе био условљен страховитом операцијом, несрећом или раном. Гојазног момка нисам ни гледао. Није ми више био смешан. Јер сам видео даље од тела и испод површине.

И у тренутку сам схватио.

Значај једне хармонике.