Храст у селу Савинац

Данас је посечен храст у селу Савинац. Искрено сам растужен и потресен. Нестало је једно дрво, један живот који је, како кажу, трајао више од шест стотина година.

Колико таквих храстова има у Србији, ако већ овај није био вредан чувања? И да ли заиста ико ментално здрав може тврдити да овај храст није могао бити спасен?

Да, баш овај храст. Баш овај храст за који кажу да је био стар више од шест стотина година. Јер, ако је то већ тачно, онда овај храст памти и Српску деспотовину и последње дане слободе. Памти и ропство и људе који су се крај њега вековима молили и богослужили и ослобођење од Турака и све памти, али од данас више неће памтити ништа. Дошао аутопут Београд – Јужни Јадран.

Колико је то више од шест стотина година? Да ли довољно деценија више да га је можда посадила рука која је некога изгубила или чак била у Боју на Косову? И колико ће дуго живети они који су га посекли, они који су наредили да се посече, колико дуго ће трајати асфалт који ће пасти на његов истргнути корен, и ко ће тај асфалт грлити, долазити му у свануће и гледати га при заласку Сунца? Хоће ли то трајати дуже од шест стотина година, хоће ли и дело тих људи некога заболети, када нестане, као што сада боли нестанак дрвета које је нечија рука посадила и чувала у доба када су још живели витезови?

Храст у Савинцу. Посечен током ноћи када се сва злодела и чине. Колико само треба бити обезумљен и плитак па убити такав храст? Колико треба бити бездушан и јадан, колико само треба не знати, не размишљати, немати никакав осећај, ако не за сопствену историју, а оно бар за живот који толико дуго траје, колико треба бити и звати се власт у Србији да би био такав?

Нису ово посечени платани у Булевару краља Александра, како би се направило више простора за паркирање и како би се од тога узимало више пара. Ово је био храст стар више од шест стотина година!

Или, ипак, јесте баш то? Или, ипак, јесте у питању новац? Новац не познаје ни образ, ни памет, ни душу. Проценат је важнији од једнога храста. Чуј, храста! Проценат је важнији и од државе и од народа и од… Важније је купити фирмирану торбицу, гаће и сат, купити кола, стан и акције, важније је не повећати трошкове изградње пута од било чега светог или живог.

Храст у Савинцу. Посечен ноћу. Чини ми се као да осећам на себи руку која сече и хвата ме мучнина. Јер,  они који су у стању убити такав храст, у стању су учинити и штошта друго, а страшно. И учиниће. Нема сумње. Починили су кривично дело за које нема ко да им суди. Бар не за сада.

За сада има само оних који знају да ће име оних који су то урадили, колико год били силни, појести заборав. Оглодаће их брже од зупчаника моторне тестере. Нестаће са њима и новац и оно што су новцем купили.

Али неће нестати храст у Савинцу.

Неће нестати бар сећање на њега.

Не дам.