Цвет на ђубришту

Волим у теби – тебе. Чак и када се не слажемо. Чак и када смо на супротној страни. Чак и када смо на ивици ножа, али га никад не поставим, јер волим – тебе.

Исувише је оних који живе како треба, као што је ред, исувише је прилагођених, који плове у оквиру познатих координата. Исувише је оних чије су победе мерљиве, већ атестиране и који имају папир да сваки свој успех и докажу.

Премало је оних који мисле својом главом, који причају својим речима, који сумњају, питају, траже… Премало је неконформиста. Све сами акламатори и кукавице. Премало је оних који пале светло у себи, који  знају да се хода у мраку и када се види под сијалицом коју је поставио други.

Волим што међу таквима као што си ти нема слабих, нема бледих и који ће избледети. И нема оних који не плате цену. А одувек се тешко плаћа кад не живиш као други.

И волим те зато што радиш онако како и говориш, јер превише их је са оправдањем. И зато што не тражиш аплауз. Нити одобрења. И зато што поштујеш и друге који трагају, јер нема зле крви међу онима што копају, само различита места. И зато што се разликујеш од осталих не зато да би се разликовао, већ се разликујеш баш зато што јеси различит. Е, зато!

А како је то само просто! Све што треба је да будеш – ти. Нико то више не може бити. Нити ће икада бити тако јединствен.

И колико само храбрости треба да би живео себе.

Волим те, ето, што ниси као сви. И што грешиш мислећи да сам и ја такав. Мада, знам да нисам.

Знам да нисам.

Ја сам само онај што уочи цвет, на овом ђубришту.