Човек система

Карл Зилбербауер је био човек система. Рођени Бечлија. У својим раним двадесетим је војничку каријеру заменио полицијском, а већ следеће године након Аншлуса прешао је у Гестапо. По избијању Другог светског рата обрео се у Холандији. Тамо је прикључен одељењу за откривање и хватање Јевреја, а историја га је упамтила као човека који је ухапсио Ану Франк.

Ана Франк је заједно са својом породицом ухапшена након две године скривања, захваљујући анонимној дојави. Никада се није сазнало ко је стајао иза ње, а Карл је, по наређењу свог претпостављеног, упућен да је истражи.

Карл је успешно обавио свој задатак. Пронашао је Јевреје, конфисковао њихове драгоцености и новац, све по пропису. Упутио је и комплимент Анином оцу, рекавши му да има љупку ћерку, а онда их је проследио даље. То даље се окончало у Аушвицу где је, од осморо тамо послатих, на крају преживео само Анин отац.

Карл је био човек система, а систем је био такав. Иако припадник ЕсЕс-а, очигледно није био неки дивљак, јер ни Ото Франк, Анин отац, није касније причао лоше о њему сматрајући да је превасходно кривац особа која их је одала.

Додуше, Карл јесте одслужио четрнаест месеци затвора након што се у априлу 1945. вратио у Беч, због употребе прекомерне силе према комунистима, али је одмах по изласку из затвора регрутован од стране западнонемачке тајне службе. Пошто се систем променио, ангажован је да се инфилтрира у неонацистичке и просовјетске организације у Аустрији и Западној Немачкој, јер иако се можда систем променио, није се променила и потреба за људима система.

Непуних десет година након завршетка рата враћен је у бечку полицију. Инспектору Зилбербауеру каријеру је мало загорчало откривање да је управо он ухапсио Ану Франк, али то је свакако било мање горко од гаса Аушвица. Преминуо је природном смрћу. Као и већина људи система. Великих и малих шрафова. Вероватноћа да преживе и живе угодно, вероватноћа да напредују и профитирају, на овај или онај начин, увек је на њиховој страни. Битно је да си у систему. Када си у њему, он може да се мења и окреће наглавачке, али ретко, врло, врло ретко ћеш осетити убоде које примају они изван њега. Једино што је битно је остати у њему. Какав год да је. И шта год он чинио другима. За тебе млеко неће престати да тече, па макар капало.

Бивши истакнути комунисти, КаГеБе-овци и ДеБе-овци сада су крупни капиталисти. Нико се ту није умувао са стране. Националисти су постали анационални либерали, а вратиће се национализму када затреба.

Генерал Адолф Хојсингер је био Хитлеров начелник генералштаба, да би касније постао начелник Војног одбора НАТО пакта. Марко Месић је био пуковник краљеве војске, затим последњи заповедник Хрватске легије која се под командом нациста борила код Стаљинграда, да би потом био именован за команданта Прве југословенске бригаде и каријеру завршио у партизанима. Колико је само масовних убица и злочинаца под маском државника и чиновника преминуло у свом кревету. Свуда у свету. И колико се њих и данас слави или проглашава блаженим. Они ван система најчешће постану статистика и број, сакати и несрећни, вечити аутсајдери, убоги и “Божји људи”. Ретко ко добије име и презиме, као Ана Франк.

И зато је добро бити човек система.

Мада ми се још увек не да.

Јер све ми се некако чини да није најбитније преживети и бити Карл, Адолф, Марко…

Можда је пре битније борити се против оних који преживљавају. Сачувати душу поред свих који је немају или су је се одрекли, заборављајући да се из овог живота не излази жив.

Бар не на такав начин.