Шта сам научио, подсетио се и утврдио возећи бицикл

Купио сам бицикл. После више од двадесет година. Морао сам питати продавца чему служи која брзина, пошто мењачи постоје и са леве и са десне стране волана. Снебивајући се, причао сам му да је мој последњи бицикл била „поника“, мада, процењујући његове године, нисам био сигуран ни да ли зна шта је то.

„Поника“ је имала једну брзину. Задњим точком се кочило тако што окренеш педале у супротном смеру, а то смо често користили како би се „потписали“ на асфалту.  Додуше, постојала је и могућност да ти се бицикл, у току вожње, раздвоји на пола, уколико није био лепо склопљен, а није било необично ни да прелетиш преко волана, ако нагло закочиш предњом кочницом.

Међутим, за разлику од нових бицикала „поника“ је имала нормално предње светло, звонце, ногицу на коју може да се ослони и блатобране, а све то, изгледа, сада спада у додатну опрему.

Истини за вољу, како смо одрастали, скидали смо бранике и са „понике“, пошто су само „клинци“ имали бранике, а ми смо већ били „одрасли“ и „опасни“. Из истог разлога смо секли на траке и пластичне чаше за јогурт, па их онда лепили тако да ударају у жице точкова.

„Поника“ је одговорна и за мој први и последњи прелом.

Са радошћу је се сећам.

И без обзира што смо накратко прешли на „бемикс“ бицикле, које су нарочито постале популарне након филма „Бемикс бандити“, „поника“ је била и остала моја једина права љубав.

Мада, помало и заборављена.

У гимназији сам упао у женско одељење, па више нисам играо ни фудбал, а камоли возио бицикл, а након прве године студија, када смо морали имати потпис и са часа физичког, никакав тренинг ме више није видео.

Руку на срце, нисам превише патио. Физичка активност ми ионако никада није била блиска.

Док се нисам оженио.

И док њен изостанак супруга није поставила у форми бриге за моје здравље, ускоро искористивши чињеницу да се у крају отвара нова продавница бицикала која, због отварања, даје и велике попусте.

Желећи да се физички активирам одмах је изазвала моју знатижељу и подржала занимање за бицикл који, због цене, сигурно никада не бих сам купио, чак ни са попустом. Али, на моју несрећу или срећу, зависно од ситуације, оженио сам интелигентну жену која је знала да ћу осећати обавезу да возим бицикл који је скупo плаћен, а знала је и још нешто: сви мушкарци воле нове играчке.

На прву вожњу супруга ме је испратила речима:

“Чувај се. Бициклисти су секта.”

“Молим?”

“Ти не волиш Басару. Ниси читао “Фаму о бициклистима”.”

И нисам. Али морам признати да ме је вожња бицикла изнова подсетила на неке важне животне лекције.

Прва ствар коју сам схватио током вожње од “25. маја” до Аде, а која се може применити и на живот, била је:

Држи уста затворена. Разлози се, истина, разликују, али треба обратити пажњу када и због чега отвараш уста. Оно што изађе више се не може вратити, уосталом као и када уђе док возиш бицикл.

Поуке које сам потом извлачио, а које се могу односити и на живот, наставиле су да се нижу:

Брже се долази до циља ако уживаш у вожњи. Самим тим, боље је волети оно што радиш, него постићи оно што си зацртао. Дуже ћеш бити срећан.

Тешко је попети се на врх, али је лако сићи надоле. Најлакше је, у сваком случају, не радити ништа. Грицкати семенке и пљуцкати са стране. И жалити се што нигде не напредујеш у животу.

Стазу за бициклисте користе и они који треба и они који не треба. Осим бициклиста на њој ће се наћи и људи који џогирају, возе скејт, ролере, затим пешаци, мотоциклисти, а дешава се да неко стазом протера и кола. Ни сви бициклисти нису исти. Неки ће из супротног правца прећи у твоју траку псујући ти мајку што се не склањаш, други ће возити један поред другог тако да их не можеш обићи…

То се неће променити. Увек ће бити оваквих и онаквих људи. Међутим, какав ћеш ти бити и како ћеш реаговати на њих, зависи само од тебе.

Када у току вожње наступи криза и помислиш да одустанеш, настави даље. Криза ће проћи, а након тога добићеш довољно снаге да стигнеш куда си наумио. Битно је не одустати.

Нити се мора нити се може возити истим темпом. Некада убрзаш, некада успориш, некада уопште не окрећеш педале. Некада седнеш да се одмориш. Све је то у реду, докле год идеш напред.

На стази, као и у животу, често нема одговарајуће сигнализације ни знакова упозорења. Тек када налетиш на бандеру видиш да је поред ње, а не пре, исписано: „Пази бандера“.  Мораш бити сконцентрисан на оно што радиш и предвидети шта те чека иза угла. Нема слушања музике док возиш.

Када помислиш да ти је исувише тешко уместо да олакшаш себи, отежај. Уместо да на мењачу спустиш на број ниже, повећај на број више. А онда врати на старо. Видећеш да ти сада уопште није тешко. Чак ти је и лако.

Када си срећан, прави бициклом осмице или шта год друго пожелиш. Свако има право да се опусти и буде блесав.

Понеси са собом флашицу воде. Увек. Где год да кренеш. И када ниси жедан. Пиј воду.

Уради онако како треба, а не како је најлакше. Не бацај смеће у пролазу, река се, на крају, повуче и открије ђубре око сплавова. Тако је и са твојим речима и оним што радиш. Све што урадиш другима, у ствари си урадио себи. Река се на крају повуче. Остајеш окружен својим делима.

Последње што сам схватио возећи бицикл, а што сам ипак знао одраније је:

Лепше је возити у двоје.

И кад смо већ код тога, ја нисам за оне бицикле двоседе, па када неко сиђе мора кренути пешке, а други не може ни наставити да вози. Свако треба да има свој бицикл, да буде слободан да остане или оде, свако треба да буде свој.

Лепота и јесте у нечијој жељи да вози баш са тобом.