Ђубре

Од улаза у Пионирски град па до капије фирме у којој радим има око триста метара. Ових дана, на путу до посла, правим каталог отпадака у шуми.

До сада сам видео: влажне марамице, пластичне чаше за кафу и картонске од пола литрa из Мека, истрошене кондоме и омоте у којима су били, стаклене „унучиће“, пивске флаше од 0,33 и велике пластичне од два литра, пикавце, паклице од цигарета, кесице од смокија и чипса, црну патику, леву, амбалаже од кекса, кухињске соли, манчмелоуа, сокова и једну од малога млека, кесе из продавница, разних величина, боја, исцепаности, разбацане по земљи и гранама, комадиће стакла, сунђере из кауча, пробушену тениску лоптицу, балоне за воду, рам од старог компјутерског монитора, заборављене траке завезане око стабала како би забраниле пролаз током прошлогодишње спортске манифестације, девет аутомобилских гума, пластичне цеви налик олуцима…

Ујутру људи трче Кошутњаком, рекреирају се, шетају стазама поред тог ђубрета. Као да је трава. Нико га не купи. Чак га ни шума не може разложити или сакрити.

А и како би, када су се поједини толико трудили да покажу део себе.