Јастук

Најлепши део јутра: кад устане, а увек устаје пре мене, пригрлим њен јастук и вратим се у кратак сан. Јер јастук чува њене обрисе и топлину више но контуре њеног тела. И док је удишем тонем у једину сигурност коју познајем. Остајем тако, што мање помичан, све док ме будилник или сопствени осећај одговорности не натера да се покренем. И одвучем у дан.

Само она прави разлику.

Или, бар, тај јастук.