Јосија

Има један део у Светом писму који је одувек био близак комунистима и противницима богаћења Цркве, поготово њених званичника. У питању су Дела апостолска, глава 4, стихови: 32-37. Ти стихови гласе:

“32. А у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко. 33. И апостоли с великом силом даваху свједочанство о васкрсењу Господа Исуса Христа, и благодат велика бјеше на свима њима. 34. Јер нико међу њима не бјеше у оскудици, пошто сви који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога, 35. И полагаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме према потреби коју је имао. 36. А Јосија, прозвани од апостола Варнава, што значи: син утјехе, Левит, родом са Кипра, 37. Имао је њиву, и продавши је донесе новце и положи пред ноге апостолима.”

Претпостављам да је тада, као и сада, била чиста лудост продати све оно што си годинама стицао, своју очевину, можда и дедовину и онда сав тај новац однети неким људима који тврде да су ходали, слушали и причали са Богом. Можда и своју породицу оставити на улици, у сваком случају у неизвесној будућности која ће, уз то, зависити од воље тих истих људи који ће сада, твој новац, који си им предао, распоређивати по свом нахођењу. Даваће ти онолико, колико ти треба. Или, можда, колико они мисле да ти треба.

Цела ситуација је прилично, па, будимо искрени, ненормална. Лишити себе удобности, утицаја, слугу, а своју децу засигурно боље перспективе него што ће је имати без новца. А при том такву одлуку објаснити и својој жени, ако јој је Јосија уопште могао објаснити. Јер, моја је претпоставка да Јосија није продао један ар и дошао са новцем. Очигледно су и други продавали, али нису поменути именом. Не, Јосија је морао продати много више. Све и да није имао супругу, да је био сам, јединац који је наследио богатство које није умео ни да сачува, ни да увећа, све да је одувек био неприлагођен, да је распродао све што је до тада имао и потрошио на коцку, алкохол и жене, Јосија је, сасвим сигурно, имао ту једну њиву, довољно велику и довољно пожељну да је неко купи. И то за велике новце.

Замишљам како је изгледало када је огласио продају. Још ако је неко чуо и разлог продаје. Смех. Вероватно ју је понудио комшији. Све и да није, комшији је засигурно њива била најзанимљивија. Увећати парцелу, засаде и приносе… Имати могућност купити толику њиву, и то не било чију, већ Јосијину. Ону коју је годинама гледао, о којој је размишљао, нудио његовом оцу толико пута да је откупи. Без успеха. Комшија је сигурно понудио највише. И Јосија је продао.

Постоје ретки тренуци у животу када ти срце заигра. Када знаш да си успео. Када ти се оствари оно што си мислио да никада неће. За неке људе постоје и тренуци када знају да су новчане бриге престале. Заувек. Када знају да имају толико да ће им и унуци помињати име. И праунуци, вероватно. Постоје паметни, стрпљиви и интелигентни људи. Као Јосијин комшија. Али, руку на срце и срећни. Хвала Богу на Јосији.

То би, вероватно и ја рекао, да сам био на месту Јосијиног комшије. Замислити живот са толико новца и лишити себе стреса који новац проузрокује… Од нас десет, бар девет сања такав сан. Имати прилику да задобијеш једну такву њиву.

Шта је задобио Јосија, то он зна. Можда ме осећај вара, али шта год да је задобио мислим да се није покајао што је продао њиву своме комшији. Али, то су моја убеђења и наде, јер његов поступак, ипак, остаје отворен за разна тумачења, сукобљавања и питања.

А што се тиче питања, после две хиљаде година од овог догађаја ја имам само једно које се односи на Јосијин, не баш рационални поступак: “Да ли је ико упамтио име његовог комшије?”