Још вечерас само живим

Ненад је ’71 био у војсци када се снимала „Сутјеска“. Читаве касарне су мобилисане за потребе филма, а хиљаде војника је глумило Немце, Италијане, партизане, кога год је требало. Каже да су нормално стајали и разговарали са Ричардом Бартоном и Елизабетом Тејлор, а и данас може показати сцену у којој се он види.

Ненад  зна приче са снимања које нигде нису записане. Зна да је један пилот, зато што је морао ниско летети, закачио жице далековода, али да је срећом преживео. Нажалост, његов пријатељ из војске није. Страдао је када се враћао са снимања.

Чудну судбину је имао тај његов друг. Свирао је хармонику, а волео је и да компонује. У војсци је написао песму “Још вечерас само живим” и често им је певао. Неки комшија је био у свађи са његовим оцем и послао му је непотписано писмо у којем се каже да му је син погинуо, али неће да му јаве. Хтео да га ископни, злотвор. Отац се одмах запутио из свог села које се налазило у некој босанској врлети и дошао право пред касарну.

„Можеш замислити какве су то сузе радоснице биле када је видео да му је син жив.“

Пошто је већ било касно, а нигде се није могао изнајмити смештај, отац преноћи у кругу касарне и сутрадан крене кући. Тог дана војници су враћали оружје са снимања, а у једном од камиона седео је и Ненадов друг покрај тешког наоружања: минобацачи, митраљези…

„Судбина. Баш тај камион слети у провалију. Сандуци падну право преко њега и он остане на месту мртав.”

Ненад никада није сазнао када је и како отац његовог друга примио вест о правој синовљевој смрти. Да ли је чуо одмах при повратку у село или након пар дана. Можда је помислио и да је све опет лаж одбијајући да поверује. Дуго је размишљао о томе, али време је учинило и да та питања избледе.

Међутим, ових дана га све подсећа на „Сутјеску“ и Тјентиште где је увече и усред лета хладно и где ни шест ћебића не помажу да се угрејеш. Трне му лева нога и одумиру му нерви. Већ је имао једну операцију, али није помогло. Сутра га чека и друга. Навраћа му се и сећање на покојног друга и на оца који је плакао од среће угледавши сина са којим је, и не знајући, провео његову последњу ноћ. А син је, да се похвали, одсвирао оцу песму коју је сам саставио.

„Још вечерас само живим”, певуши Ненад занесен. Затим палчевима брише очи.

Мислио је да је ту стару песму већ заборавио, али изгледа да песма није заборавила њега.

Синоћ ју је опет сањао.