Љубав

Њена глава на мојим грудима и мирис црног чаја који држи у руци. Под превојем лакта осећам јој мокру косу, иако је спремна да крене.

Каже: “Осушиће се кад изађем. Напољу је топло.”

А напољу су тестере и чекић и дозивања радника. Напољу је и увело лишће које је већ прогрушало лето и које посматрам кроз млечну завесу у соби.

У соби испуњеној јакнама, њеним торбама и нераспремљеним вешом, десетинама непотребних ствари и столицама из ИКЕЕ које смо произвели у ноћне сточиће. Моја страна је претрпана књигама које ретко или уопште не читам, на њеној је само једна и чита је свако вече.

Све што је потребно да би се одложио живот напољу је у овој соби, на мојим грудима и испод њих. И ја га одлажем док лежим и покушавам да је упијем у себе како би се заборавила.

Али узалуд, она припада гласовима пролазника, обавезама и ветру и саобраћају који је подигао реглере до гума које клопарају незатворени шахт и пуцкетања трамваја.

Она хоће да се бори, не мари за поетику.

Осим када каже да ме воли, највише.

И зато морам да се борим и ја. Иако не умем да јој одговорим.

Све што умем је да кажем: “Још увек осећам у грлу лук од оних ћевапа што смо јели синоћ.”