Људи у пролазу

Он је у црнини. Мајицу кратких рукава са крагном откопчао је до последњег дугмета како би се видела цела кајла. Светли метал као Сунце, као живот који се пробија кроз длаке. У жалости је, али и жалост има своје границе.

Продавачица бижутерије на Зеленом венцу млада је и згодна и убеђена да је у праву. Узбуђено се објашњава пријатељима. Не жели више да буде са њим. “Квалитетно сам сама”, закључује.

На платоу иза Куле Небојшa, одмах уз реку, постављена је љуљашка. Девојка, у својим двадесетим, љуља се сва у осмеху. Он је проћелав и просед, петнаестак година старији од ње, вероватно и више. Чека да му се љуљашка приближи и пољубац. Пољубац. Пољубац. Одзвања кеј на којем не постоје пролазници и бродови.

Бака на станици је привиђење у белом. Људи је загледају дискретно, али нападно, сумњајући у своје очи или да им се можда слошило на летњој врућини. Бака је мршава, наборана, близу осамдесете. Носи беле ципеле, беле панталоне, белу, до грла закопчану, јакницу, бели качкет и беле памучне рукавице. У аутобус улази полако, као корњача, као пропала буржоазија, али са белим рукавицама.

Високом и сувоњавом комшији на лицу се види да је склон чашици и цигаретама. Већ годинама крај нас пролази ћутећи. Али, откада је приметио да имамо мачку, уврстио нас је међу људе. Сада нам на степеништу каже: “Добар дан.”