Џорџ, други део

Дошао је и тај поносни тренутак када наша мачка може скочити на шпорет, кухињске делове на којима чувамо или спремамо храну и када више не знамо шта ће нас дочекати по повратку са посла: сломљен телевизор, поцепана одећа, истргнуте странице књига, стакло од шта год да је од стакла.

Превазишли смо са прозора гурнуте саксије, уништено цвеће и разбацану земљу, превазишли смо испитивање завеса канџама и зубима, пењање на сто за ручавање кад не гледамо, од скоро и лежање у лавабоу, на жицама када се суши веш, између укрштених ногара даске за пеглање, али још увек сведочимо цепање до конфета: новина, марамица, тоалет папира, кондиторских омота, а од синоћ и крађи наушница које су, изгледа, савршено замениле пластичне затвараче, штипаљке, кикирики у љусци или ван ње, сирово кестење, разноразне играчке само за њега купљене, оловке, туфере за лице, подметаче за чаше, грожђе…

Мислим,  ми смо превазишли. Џорџ све то и даље ради и премеће по паркету. Све то и више од тога. Али не може човек да се сети сваке глупости која му је отањила живце до тупости и нагнала га да размишља да побегне из стана. Што даље. Препустити му све, а ми ћемо се већ некако снаћи. Млади смо, можемо кренути испочетка.

А некада сам и спавао у континуитету, будио се после пет сати, нико ми није гризао прсте, јурио стопала док корачам, хватао палац када обувам или изувам папуче, завлачио испод покривача фотеље на којој седим, лизао косу, скакао на пертле док се спремам да изађем. Некада сам могао и изаћи, а да не размишљам о брзини којом ћу затворити врата, да генерално не размишљам о вратима и да ли ћу некога прикљештити, могао сам отворити ормар или веш машину и да никога не избацујем из ње, могао сам да једем, умијем се, перем зубе, лежим на кревету, пијем воду, читам, радим на компјутеру, помазим жену и да не размишљам да ли ће неко скочити на мене или ће моји покрети бити провокација. Некада сам чистио само иза себе и то када се сетим, а по поду је била само прашина. Нисам размишљао шта од ствари морам где ставити. Држао сам фотографије, свеће, поклоне и предмете који су ми драги тамо где сам ја хтео. Фрижидер сам затварао без потешкоћа, нисам бранио постављени ручак, а док гледам телевизор звук ломљаве је долазио искључиво споља. Никоме није била фасцинација вода која одлази у сливник, нити сам осећао обавезу да одврћем чесму због тога, нико ми није чупкао кончиће са пешкира док се бришем, нити све време седео испред туш кабине, сваки пут када уђем у њу. Некада нисам размишљао ни да ли ће ме дочекати изгребане ципеле, ако их заборавим током ноћи, ни како ће стан изгледати ујутру.

Све у свему, нисам размишљао.

Али сада, живот ми је авантура.

Пуна неизвесности.