Џорџ

У нашој кући се током дана, али најчешће изјутра, углавном чују две речи: “Не, Џорџ! Не! Џорџ!”, са свим познатим акцентима на том О и уз њихову међусобну комбинацију. А Џорџ мислећи да је, у најмању руку, тигар, наставља да нас вреба, наскаче на ноге, гризе за прсте или руке, прикрада док переш зубе како би преко твојих леђа доскочио на веш машину и боље осмотрио шта радиш и колико је чврст млаз воде. Тело нам је изгребано, у тачкама од ноктију и зубића, фармерке проштепане његовим покушајима да се задржи на бутини или бар дође до шака, а у тоалету нам је тропски рај од разбацаног песка из којег се шири благи мирис деда Милојковог пољског WC-а иза кафане “Грмеч” у Богатићу.

Неке ствари проналазимо само док усисавамо.

Када пегламо избацујемо га из собе да не би хватао рукаве кошуља, саплитао нас играјући се каблом или се опекао на пеглу коју покушава испитати шапом. Шта год да се једе, небитно да ли је гладан или сит, мора да гурне главу у тањир и оњуши, тако да га сада избацујемо и док ручамо како би бар у тим тренуцима били у миру.

Пре неки дан, док сам кретао на посао, прво сам из једне патике морао истрести кикирики у љусци, а онда из друге комадиће кифлице са сиром коју је извадио поцепавши вакумирану кесицу у којој ми је стајао доручак. Кесица је, иначе, била у ранцу.

Џорџа смо пронашли када је имао непуних месец дана. Улепљен у смолу, изгладнео, прекривен бувама, било је питање хоће ли уопште преживети. Али јесте. Хранили смо га на цуцлу, држали упаљену сијалицу да га греје, јурили да га обришемо након одласка у песак, јер је то једина мачка на свету која упрља и себе, водили код ветеринара… И сада, пун поверења, протеже се на нашим грудима док спава, гурка нас главом у браду, чека испред врата када долазимо са посла и онда мјауче да га узмемо и помазимо.

Једнога дана када га убијемо зато што скаче по нама кад легнемо као по трамболини или нас већ у шест буди ценећи да смо довољно спавали, сигурно ће нам недостајати.