Градови

Разговарам са школским другом из Краљева који је недавно прешао да живи из Новога Сада у Суботицу:

“Није то више онај град који ти и ја знамо из ’95”, каже, “па, ни онај из ’05. Изгубила се она војвођанска култура, дошли неки људи, знаш они што оду из села, па цело село одахне што су отишли”, и затим наставља о ђубрету које нико две године није почистио, разлици у ценама…

Све то ми је живо вратило у сећање разговор који сам управо ’95 водио са једним новосадским таксистом и који ми је причао, па, како је дошло много Босанаца и како су се људи променили и како то више није онако миран град као што је био и…

Градови се, очигледно, мењају, али људи остају исти.

Понекад бих огорчено рекао и да су стока.

Међутим, због оних ретких који нису, све остало вреди: сваки град, свако село, сваки тренутак у којем их имате у свом животу.

Није битан град, битни су људи са којима делите живот.

И, наравно, битно је да не остављате смеће за собом.

То, већ, стварно, нема смисла.