Carpe diem

Једнога дана ћу причати својим или бар нечијим унуцима, мада ми је прилично смешно што бих то већ сада могао причати братовљевој деци, у моје време није постојао интернет ни мобилни телефон, а да преко било какве справе истовремено разговараш и гледаш у човека, то се дало видети само у „Звезданим стазама“.

Када сам ја био дете музика се слушала на касетама и плочама, а постојало је и нешто што се звало видео-трака и чињеница да смо на њој могли сачувати филм који се приказивао на телевизији и који бисмо одгледали касније била је право чудо. Компилације омиљених песама нисмо правили за десет минута, већ смо морали данима слушати радио како бисмо снимили жељену нумеру, све страхујући да се водитељ не убаци на пола песме. Музику смо кући пуштали преко грамофона и касетофона, а на улици уз помоћ вокмена, данас све непознатих речи и уређаја.

Порно слике су биле само у магазинима, а порнићи у биоскопу „Партизан“ и то у Београду. Због „Девет и по недеља“ родитељи су нас избацивали из собе. Иако нам нису давали да гледамо голотињу, пуштали су нас да гледамо хорор филмове без проблема. Па, ти види шта ти је васпитање.

Постојале су игрице за које није требала ни тастатура ни џојстик, као што су: кликери, праћке, школице, ластиш, фудбал на коцкице, труле кобиле, жмурке, шуге, између две ватре… Постојало је и нешто што се звало флипер и све што је имао од графичке картице су лампице које би се у неком тренутку упалиле, понекад у разним бојама.

Када сам ја био дете, распаметио би се ако добијеш на поклон касиов дигитални сат који је показивао датум, имао штоперицу, осветљење и аларм. Мењали бисмо узбуђено звоњаву и то слушали као најфантастичнију мелодију, а музичари на емтивију су још нешто и значили. Имали смо скоро сви исте играчке, јер се друге нису ни продавале, а није био проблем и да од штапа замислимо пушку. Цртаћи су били синхронизовани тако да су главни јунаци имали српска имена: Патак Дача, Душко Дугоушко, Пера Детлић… Цртани филм се пуштао пре „Дневника“ и после њега се ишло на спавање или у своју собу да се припремимо сутра за школу.

Ни ми нисмо волели да учимо, али да будеш непослушан према наставницима, дрзак, бахат, да их опсујеш или далеко било удариш, па то се није могло ни замислити, а ако би се и десило било би на нивоу ексцеса, а не правила. За тако нешто радио би кући каиш и после тога не би могао седети на столици бар три дана. И нико не би ни помислио да је у питању злостављање деце.

Играли смо се у парку без надзора родитеља. Долазили бисмо изгребани, мокри, огуљених колена и наше мајке нису због тога запомагале, мислиле да ћемо умрети нити би нас држале у кући. Ако не тог истог дана, већ сутрадан бисмо били опет на улици или на игралишту. Красте су нам биле најнормалнија ствар.

Поштовали смо старије. Нисмо их звали по имену. Персирало се. Учили су нас да кажемо хвала, а ми смо онда то хвала и изговарали. Када прође поп, ухватили бисмо се за дугме да нас не тера малер, али срећом ти дани су прошли.

Имали смо другове који би долазили испред зграде и онда би нас дозивали и драли се све док не сиђемо. Ишли смо у биоскоп, а некада би била толика гужва да су постојали људи који су се звали тапкароши и који би скупље продавали карте, кријући се од полиције која се тада звала милиција. Било их је после и испред стадиона, док се у Србији још играо фудбал.

На трафикама су и онда продавали малолетницима цигарете, мада се није смело, али ми смо се морали крити и од родитеља и од њихових пријатеља и од пролазника… То је, уједно, био и једини наркотик који смо користили и који су нам нудили.

Пили смо воду са чесме. Имали смо само два телевизијска канала. Када су пустили трећи у почетку се није могао гледати у провинцији. Сви смо возили „понике“, а када су дошле „бемикс“ бицикле мислили смо да смо највећи шмекери што их имамо. Ишли смо у циркус да бисмо видели слонове, мајмуне и друге дивље животиње, пошто их тада тамо није било забрањено држати. Наше деде су нам причале о рату, али не брини, и ја ти ту могу испричати штошта.

Оцењивали су нас од првог разреда и нико због тога није имао стрес, трауме, нити је муцао или пишкио у кревет ноћу. Ретко ко је слушао народњаке, а свакако им нисмо скупљали постере, ишли на концерте, нити смо их третирали као звезде. Постојале су само три тетоваже: женско име, гола жена и ЈНА. Сељак је био погрдан назив и зато нам сада овако добро иде.

Није било хипермаркета, кинеских продавница ни Кинеза, страних банака, зеленашких кредита за стан, мењачница, није било кладионица. У ствари, постојала је једна и звала се „Спортска прогноза“ и била је у власништву државе. Није било клима уређаја, на зградама није било интерфона ни камера. Наш видео надзор била је баба у приземљу или комшија са првога спрата.

Црна хроника није била на насловној страни, старлете нису постојале, а ако би се и појавиле у штампи, такве часописе су куповали војници и то не због оног што би имале рећи. Нису се појављивале на телевизији и нису биле популарне код девојчица, већ код шофера. Новине су имале лекторе, а спикери часове дикције.

Није било тајкуна, па самим тим ни народних кухиња, људи нису претурали по кантама, ниси могао видети дете како проси, нити било ког просјака коме је то занимање, није било бескућника. Од политичара, једино је Тито носио сатове скупље од 10 000 евра, а евро није ни постојао. Колико се променила политичка карта, бесмислено је и причати. Не постоји особа у Србији која је живела дуже од педесет година, а да је рођена и умрла у истој држави. Ја сам их до сада променио већ четири и то нигде не одлазећи.

Највише се пила „Ц кафа“ и најчешће је купована у зрну, а млела се у ручном месинганом млину. Велики, електрични, постојали су у продавницама, а када су се појавили и мањи, кућни, био је то дашак новог времена.

Заставина „скала 55“ сматрана је за добра кола. У аутомобиле се није уграђивао аларм, а ако би се и десило да их неко украде, полиција их је проналазила. Регистарске таблице су се причвршћивале “мачјим очима” које су нас толико фасцинирале својим сјајем да смо их, понекад, крали. Родитељи су се ретко разводили и само су они користили фотоапарат. Сликали су нас на летовањима, рођенданима и неким другим слављима, односно само онда када би проценили да је догађај довољно битан да би се сачувао у сећању.

Ниси могао одмах видети фотографије. У фотоапарат се стављао филм који се после морао однети у фотографску радњу на развијање. Зато баба и деда још увек имају албуме, фотографије се нису гледале на телевизору или компјутеру, нити су се тако чувале.

Нити су девојчице у основној школи слале своје голе фотографије дечацима. Дечаци су им писали песме или љубавна писма и све што су могли добити од њих био је осмех, држање за руку и пољубац.

Није постојао фотошоп, кућни штампачи ни скенери. Није постојала органска храна. То се тада звало: храна. Наше баке су умеле припремити сок на растварање и, углавном, су нам само такве сокове и нудиле да пијемо. Баке су нам мутиле и жуманце са шећером и то је била посластица, мада би чешће прво миксером умутиле беланце и онда додале остало. Да, имали смо тада и миксер.

Станови се нису закључавали. Познавали смо комшије не само у нашем улазу, већ и у целој згради, а и у околним смо знали поприлично. Играли смо се са псима луталицама, ваљали се са њима по трави, хранили их и чували од шинтера. Држали смо пуноглавце у рукама. Естетска хирургија је значила операцију зечје усне, девијације носа и слично. Није било приватних вртића, основних и средњих школа, факултета… У школи смо носили униформе.

Радило се најкасније до 15:00 или 15:30. Ми смо са родитељима ручали и када није викенд, имали су времена за нас, могли су и да одспавају после посла и да се прошетају и да се виде са пријатељима чак и када је радни дан. Нисмо имали виртуелне другове и колико год било невероватно лично смо их познавали, играли се и причали са њима. Ми смо се умрежавали на школском терену, тобогану, базену, „штрафти“… Причати са неким уживо тада је значило имати могућност дотаћи га.

Не кажем да је када сам ја био мали било боље, не кажем ни да је било горе, једноставно било је другачије. И наши родитељи су нама могли причати исто овако, јер у њихово време није било ни телевизије, па када је дошла окупљао се цео комшилук да је гледа, а слика је била црно-бела. Боје су дошле тек касније у њихов живот. Као и много шта друго. Као на пример: ми.

И сада је ред да и ми испричамо другима како је било у наше време. А ти други ће исто колутати очима, са досадом нас слушајући, жељни да што пре завршимо. Како би и они могли отићи у исти живот у којем се само ствари мењају. Како би га изнова открили за себе. И како би у једном тренутку и они започели реченицу: „У моје време није било…“ А било је. И биће. Макар у музеју. Свега ће бити, осим нас.