Jош једна суза за тебе

Стоји ми у оку, иако је већ била суза. Запиње у грлу, иако је била и мисао и реч. И, иако је сада већ била, још увек је ту. На фотографијама, у сећању, у онима који је воле.

Драге људе љубав увек задржи у садашњем времену, чак и када их смрт пребаци у прошло.

А њу је пребацила до обале журно, без опроштаја и могућности да се схвати. Изгледа да је ни тада није држало место и, ако је већ тако, као што јесте, вероватно је рекла оним нагласком из Чачка: „Хајде! Шта ми сад ту чекаш? Полази када си већ дошла“. Повукла ју је за рукав и упутила се у нашу тугу.

И, ако за нечим жалим, то је што је ни смрт неће натерати да кува, јер свет би се бар мало одморио док се смрт не снађе за пробиотик.

Бранити је хумором, не одбранити се псовком и увек изнова остајати у чуду пред чудом свршетка. И увек изнова губити део себе и започињати јутро након што је срушен део твог замка од песка. Прозор, соба, кула… Никада ниси целина.

Увек изнова, увек изнова, увек изнова. Колико се треба изградити да би себи постао видљив? Колико другима? И како те лако поруше везе љубави и како, суочен са бесмислом, ретко видиш да је смисао у њима.

И како је тешко губити свима који би да побеђују. И како је тешко прихватити да се опростиш поразом. Али, некима док излазе са терена публика аплаудира за труд, и за све што су учинили и што се нису предали до последњег звиждука.

Ово је мој аплауз и још једна суза за тебе.

Посвећено Верици Ранђеловић